Strašno Nađino pismo

SAZNAVŠI da je Staljin, posle njihove svađe, otišao u daču s lepom ženom oficira Guseva, Nađa je pala u očajanje. Međutim, na njeno stanje mogli su da utiču i povratak migrene, talas depresije ili prosto grobna usamljenost Staljinovog sumornog stana.
I u ovoj priči ima rupa; Molotov, dadilja i Staljinova unuka, između ostalih, odlučno tvrde da je Staljin te noći spavao kod kuće. Svakako se nije sastajao sa ženama u Zubalovu, pošto su, kao što znamo, tamo bila deca. Ali, bilo je mnogo drugih dača. Što je još važnije, niko nije uspeo da utvrdi ko je ta Guseva, iako je u vojsci bilo nekoliko oficira s istim prezimenom. Štaviše, Mikojan ovo nikad nije spomenuo svojoj deci, niti naveo u memoarima.
Kruti Molotov možda je u starosti štitio Staljina u razgovorima - lagao je o mnogo čemu drugom, kao i Hruščov, diktirajući sećanja, u penziji. Mnogo je verovatnije da je ta “veoma lepa” vojnička žena zapravo bila Jegorova, koja je prisustvovala zabavi i čije je flertovanje izazvalo svađu.
Nikad nećemo saznati pravu istinu, ali u sećanjima nema protivrečnosti: Staljin je verovatno otišao u daču da pije s drugarima, možda i s Jegorovom, i svakako se vrlo kasno vratio kući. Sudbine ovih velikaša i njihovih žena uskoro će zavisiti od njihovih odnosa sa Staljinom. Mnogi će u roku od pet godina umreti strašnom smrću. Staljin nije zaboravio uloge koje je svako od njih odigrao te novembarske noći.
Nađa je pogledala jedan od poklona koje joj je ljubazni brat Pavle doneo iz Berlina zajedno s crnom izvezenom haljinom koju još nije skinula. Ovaj poklon je tražila jer je, kako je rekla bratu, “u Kremlju ponekad samotno i strašno, sa samo jednim stražarom na dužnosti”. Bio je to izuzetan damski pištolj u elegantnoj kožnoj futroli. Uvek ga navode kao “valter”, ali je, zapravo, bio “mauzer”. Malo je poznato da je isti takav pištolj Pavle doneo i Polini Molotovoj, ali u tom krugu ionako nije bilo teško domoći se oružja.
KAD god da se Staljin vratio kući, nije pogledao šta mu žena radi, nego je otišao u svoju spavaću sobu na drugom kraju stana.
Neki kažu da je Nađa zaključala vrata svoje sićušne spavaće sobe. Započela je pismo Staljinu, “strašno pismo”, smatra njena kći Svetlana. U sitne sate, negde između dva i tri ujutru, kad je završila pismo, legla je na krevet.
Osoblje je ustalo kao i obično. Staljin je uvek ostajao u krevetu otprilike do jedanaest. Niko nije znao kad se vratio kući, niti da li je video Nađu. Bilo je već kasno kad je Karolina Tilj pokušala da otvori vrata Nađine sobe, i možda ih otvorila na silu. “Drhteći od straha”, pronašla je gazdaričino telo na podu pored kreveta, u lokvi krvi. Pored nje je ležao pištolj. Nađa je već bila hladna. Domaćica je pohitala po dadilju. Vratila se s njom, pa su podigle telo na krevet i počele da se dogovaraju šta da rade.
Zašto nisu probudile Staljina? “Mali ljudi”, sasvim razumljivo, ne žele da saopštavaju rđave vesti carevima. “Omamljene od straha”, telefonirale su Paukeru, šefu obezbeđenja, a zatim “čika Avelju” Jenukidzeu, poslednjem Nađinom plesnom partneru, rukovodiocu zaduženom za Kremlj, i Polini Molotovoj, poslednjoj osobi koja je Nađu videla živu.
Jenukidze, koji je, kao i ostali, živeo u zdanju konjičke garde, stigao je prvi. On je jedini od rukovodilaca video netaknuto mesto nesreće, što će kasnije skupo platiti. Molotov i Vorošilov stigli su nekoliko minuta kasnije.
Možemo samo da zamislimo kakav je grozničav metež nastao u stanu dok je ruski vladar u jednom hodniku spavao pijanim snom, a njegova žena večnim snom u drugom. Pozvali su i Nađinu porodicu - brata Pavla, koji je živeo na drugoj obali, u novoizgrađenoj kući na obali, i roditelje, Sergeja i Olgu Alilujeve. Neko je pozvao porodičnog lekara, a ovaj je ipak pozvao čuvenog profesora Kušnera.
Piljeći kasnije u nju, ova mešovita grupa velikaša, članova porodice i slugu, tragajući za razlozima za ovaj čin očajanja i izdaje, našla je ljutito pismo koje je Nađa ostavila. Niko ne zna šta je u njemu pisalo, niti da li ga je uništio Staljin ili neko drugi.
Ali Staljinov telohranitelj Vlasik kasnije je otkrio da je u sobi bilo još nešto: primerak štetne antistaljinističke Platforme, koju je napisao Rjutin, stari boljševik, tada već u zatvoru. To je možda važno, a možda ne znači ništa.
Svi rukovodioci tada su čitali opozicionu i emigrantsku štampu, pa je možda kod Nađe bio Staljinov primerak. Ona je u pismima Staljinu javljala šta je pročitala u beloj štampi “o tebi. Da li te zanima?”. Ipak, tih dana samo posedovanje ovog dokumenta značilo je hapšenje.
Niko nije znao šta da radi. Okupili su se u trpezariji i došaptavali se: da li da probude Staljina? Ko će saopštiti voždu? Kako je umrla? Odjednom je glavom Staljin ušao u trpezariju. Sudeći po arhivskim materijalima, neko je, najverovatnije Jenukidze, Staljinov stari prijatelj, preuzeo odgovornost, iskoračio i rekao:
“Josife, Nadežda Sergejevna više nije s nama. Josife, Josife, Nađa je mrtva.”
Staljina kao da je grom pogodio. Ovo vrhunski političko stvorenje, koje se neljudski nije ni osvrnulo na milione gladnih žena i dece u rođenoj zemlji, pokazalo je više ljudskosti u sledećih nekoliko dana nego bilo kada u životu. Olga, Nađina majka, elegantna dama nezavisnog duha i dugogodišnja Staljinova poznanica, koja je uvek žalila zbog kćerkinog ponašanja, pohitala je u trpezariju gde je slomljeni Staljin i dalje pokušavao da prihvati tu vest. Stigli su lekari i ponudili skrhanoj majci kapi valerijane, opšte sredstvo za smirenje u to doba, ali ona nije mogla da ih popije. Staljin je doteturao do nje.
“Ja ću”, rekao je i iskapio čitavu dozu. Video je telo i pismo koje ga je, pisala je Svetlana, bolno pogodilo i ranilo.
Stigli su Nađin brat Pavle i njegova punačka vedra žena Jevgenija, koju su svi zvali Ženja - i ona će kasnije odigrati tajnu ulogu u Staljinovom životu i stradati zbog toga. Bili su preneraženi, ne samo smrću Pavlove sestre, nego i prizorom samog Staljina.
“Osakatila me je”, rekao je Staljin. Nikada ga nisu videli tako mekog, tako ranjivog. Plakao je i govorio nešto nalik na ovu mnogo kasniju žalopojku: “O Nađa, Nađa... kako si nam trebala, meni i deci!”
(Nastaviće se)