Hitac pravo u srce

NEGDE pred zoru Nađa Staljin je uzela mauzer koji joj je poklonio brat Pavle i legla na krevet u svojoj sobi. Samoubistvo je boljševička smrt; Nađa je prisustvovala sahrani Adolfa Jofea, trockiste koji se pobunio protiv Staljinove pobede nad opozicijom pucajući sebi u glavu 1929. Godine 1930. modernistički pesnik Majakovski takođe je izveo najviši protest. Nađa je podigla pištolj do grudi i povukla obarač. Niko nije čuo zvuk tog malenog ženstvenog oružja: kremaljski zidovi su debeli. Telo joj se skotrljalo s kreveta na pod.
Nađa je umrla odmah. Nekoliko sati kasnije, Staljin je stajao u trpezariji i trudio se da prihvati vest. Upitao je Nađinu snahu, Ženju Alilujevu, “šta mu to nedostaje”. Porodica se prenerazila kad je zapretio samoubistvom, “to nikada ranije nisu čuli od njega”. Danima je tugovao u svojoj sobi. Ženja i Pavle odlučili su da ostanu s njim i postaraju se da ne digne ruku na sebe. Nije shvatao zašto se to dogodilo, besneo je tražeći značenje. Zašto je baš on od svih ljudi dobio takav ubod u leđa? “Bio je suviše inteligentan da ne shvati kako ljudi izvršavaju samoubistvo da bi nekoga kaznili...”, napisala je njegova kći Svetlana.
Stalno se pitao da li je istina da je bio grub, da je nije voleo. “Bio sam loš muž”, priznao je Molotovu. “Nisam imao vremena da je povedem u bioskop”. Telohranitelju Vlasiku je rekao: “Potpuno mi je preokrenula život!” Tužno je zurio u Pavla i režao: “Divan si joj poklon doneo. Pištolj!”
Oko jedan sat profesor Kušner i jedan njegov kolega pregledali su telo Nadežde Staljin u njenoj malenoj spavaćoj sobi. “Položaj tela”, nažvrljao je profesor na listu hartije na kvadratiće iscepanom iz dečje školske sveske, “takav je da joj je glava na jastuku, okrenuta udesno. Pored jastuka na krevetu leži mali pištolj”. Domaćica je sigurno vratila pištolj na krevet. “Lice joj je potpuno spokojno, oči poluotvorene. Na desnoj strani lica i vrata ima crveno-plavih modrica i krvi...”
IMALA je modrice po licu: da li je Staljin zaista imao šta da skriva? Da li se vratio u stan, posvađao s Nađom, udario je, a zatim i ubio? S obzirom na njegov pedigre ubice, još jedna smrt nije neverovatna. Ipak, modrice su mogle nastati i pri padu s kreveta. Niko ko je bilo šta znao o toj noći ničim nije nagovestio da ju je Staljin ubio, ali on je svakako znao da će njegovi neprijatelji šaputati da jeste.
“Iznad srca je rupa prečnika pet milimetara - otvorena rupa”, zebeležio je profesor. “Zaključak - smrt je bila trenutna, izazvana otvorenom ranom na srcu”. Ovaj list papira, koji se danas može videti u Državnom arhivu, ležaće skriven punih šezdeset godina.
Molotov, Kaganovič i Sergo dolazili su i odlazili, odlučujući šta treba učiniti; kao što uvek biva u ovakvim trenucima, boljševički nagon govorio im je da lažu i prikrivaju, iako bi u ovom slučaju, da su bili otvoreniji, možda izbegli najštetnije klevetanje. Bilo je sasvim jasno da je Nađa izvršila samoubistvo, ali Molotov, Kaganovič i njen kum Jenukidze dobili su od Staljina odobrenje da to ne objave, jer bi se shvatilo kao politički protest. Objaviće da je umrla od zapaljenja slepog creva. Lekari, čiju će Hipokratovu zakletvu boljševici potkopati koliko i nacisti, potpisali su ovu laž. Posluga je obaveštena da je Staljin bio u dači s Molotovom i Kalinjinom, ali nije iznenađenje što su sluge opasno govorkale o ubistvu.
Jenukidze je sastavio nacrt objave Nađine smrti, a zatim napisao pismo saučešća koje će “Pravda” sutradan objaviti; potpisale su ga žene svih rukovodilaca, a zatim i oni sami. Prve su potpisale Nađine četiri najbolje prijateljice: Jekaterina Vrošilova, Polina Molotova, Dora Hazan i Marija Kaganovič. “Naša bliska prijateljica, osoba predivne duše... mlada, živahna i odana boljševičkoj partiji i revoluciji”. Ovi, krajnje dogmate, čak i smrt su posmatrali u okvirima boljševizma.
Pošto Staljin gotovo da nije funkcionisao, Jenukidze i velikaši raspravljali su kako da organizuju ovu jedinstvenu sahranu. Boljševički pogrebni obredi sjedinjavali su carističku pogrebnu tradiciju sa sopstvenom jedinstvenom kulturom. Pokojnike su ulepšavali najbolji mrtvozornici, obično profesori zaduženi za održavanje Lenjinovog leša, a onda su ih, često jako narumenjenih nežnobelih lica, polagali na odar usred nadrealnog dekora raskošnih tropskih palmi, buketa, crvenih zastava, a sve je neprirodno obasjavalo električno svetlo.
Članovi Politbiroa unosili su kovčeg u Dvoranu stubova i tu stajali u počasnoj straži poput drevnih vitezova. Ukrućeni poštovani pokojnik zatim je kremiran, a onda su članovi Politbiroa u tužnoj vojnoj povorci nosili bogato ukrašeni katafalk s urnom do kremaljskog zida. Ali, ovom prilikom svakako je Staljin zahtevao staromodnu sahranu.
Odboru za sahranu predsedavao je Jenukidze; članovi Odbora bili su Dora Hazan, Andrejevljeva žena, i Pauker, čekista blizak Staljinu. Sastali su se rano ujutru i doneli odluke o povorci, mestu sahrane i počasnoj straži. Pauker, stručnjak za pozorište - nekada je bio frizer u budimpeštanskoj Operi - bio je zadužen za orkestar: biće ih dva, jedan vojni i jedan pozorišni, od pedeset muzičara.
Sam Staljin nije mogao da govori. Zamolio je Kaganoviča, najboljeg govornika Politbiroa, da održi govor. Čak i taj energični buldožer od čoveka, koji tek što se vratio s masovnih streljanja nedužnih Kozaka, ustuknuo je pred teretom držanja takvog govora pred Staljinom; ipak, kao i uvek kad je dobijao jezive zadatke, “Staljin je zatražio i ja sam uradio”. Deci u Zubalovu saopšteno je da je Nađa umrla od upale slepog creva. Artjom je bio izbezumljen, ali Vasilij se nikada nije oporavio. Svetlana, tada stara šest godina, nije shvatala konačnost smrti. Vorošilov, uvek dobrodušan u svemu što se ne tiče politike, došao je da je obiđe, ali nije mogao da govori od suza. Stariju decu odvezli su u Moskvu. Svetlana je ostala na selu do pogreba.
Grupa ljudi iznela je Nađino telo iz stana desetog novembra ujutru. Staljin je išao pored njih, bez rukavica na ledenom vremenu, stežući kovčeg, lica oblivenog suzama. Telo je sigurno najpre odneseno u Kremljovku da se prekriju modrice.


(Nastaviće se)