Nisam te sačuvao

POSLE Nađinog samoubistva, Staljin je sedeo sam u svojoj sobi. Na ručak nije izlazio. Nađin brat Pavle, njegova supruga Ženja i Nađina sestra Ana na smenu su čuvale udovca. Staljinov sumorni stan bio je prožet šapatom. Stigla je Artjomova majka i nepromišljeno rekla sinu zapanjujuću istinu o samoubistvu. Artjom je odmah pitao domaćicu je li to istina. I ona i njegova majka dobile su grdnju. “Šta sam sve video u toj kući”, seća se Artjom.
Preko noći Nađino telo preneseno je u Dvoranu stubova, blizu Crvenog trga i Kremlja. U toj sali će se tokom Staljinove vladavine održati brojni veliki sudski procesi, i mnoga će tela u njoj biti izložena. Sutradan u osam ujutru Jagoda se pridružio odboru za sahranu.
Troje manje dece odveli su u dvoranu u kojoj je Nadežda Alilujeva Staljina ležala u otvorenom kovčegu, okruglog lica okružena buketima; modrice su puderom i rumenilom majstorski prikrili najbolji moskovski stručnjaci za tu mračnu umetnost.
“Bila je vrlo lepa u kovčegu, vrlo mlada, čistog i ljupkog lica”, seća se Nađina nećaka Kira Alilujeva. Zina Ordžonikidze, polujakutskog porekla, punačka žena nezaustavljivog Serga, uzela je Svetlanu za ruku i povela je do kovčega. Devojčica je zaplakala, pa su je žurno izveli napolje. Jenukidze ju je utešio i poslao nazad u Zubalovo. Za samoubistvo je saznala tek deset godina kasnije, i to, nezamislivo, iz londonskih ilustrovanih novosti. Staljin je stigao u pratnji članova Politbiroa, koji su se poređali u počasnu stražu oko katafalka. Staljin je plakao. Vasilij je ostavio Artjoma, potrčao ka Staljinu i uhvatio se za oca, vičući: “Tata, ne plači!” Uz hor jecaja Nađine porodice i otvrdlih ljudi iz Politbiroa i Čeke, vožd je prišao kovčegu, a Vasilij se držao za njega. Staljin se nadneo nad ženu koja ga je volela, mrzela, kažnjavala i odbacila. “Nikada do tada nisam video Staljina da plače”, rekao je Molotov, “ali dok je stajao uz kovčeg, suze su mu se slivale niz obraze.”
“Ostavila me je kao neprijatelj”, rekao je Staljin ogorčeno, ali onda je Molotov čuo i ovo: “Nisam te sačuvao.” Spremili su se da zakuju sanduk, ali ih je Staljin iznenada zaustavio. Na opšte iznenađenje, sagnuo se, podigao Nađinu glavu i počeo grozničavo da je ljubi. Ovo je izazvalo još suza.
Kovčeg je iznesen na Crveni trg i položen na crna pogrebna kola. Četiri male kupole u obliku glavice crnog luka držale su fini baldahin. Pogrebna povorka kao da je pripadala carskim vremenima. Oko nje je marširala počasna garda, a duž ulica stajali su vojnici. Šest paževa vodilo je šest konja, a ispred njih vojni orkestar svirao je posmrtni marš. Buharin, Nađin blizak prijatelj koji ju je politički okaljao, izjavio je saučešće Staljinu. Udovac je čudnovato uporno ponavljao da je posle gozbe otišao u daču i da nije bio u stanu. Nađina smrt nema ništa s njim. Tako je Staljin utvrđivao sebi alibi.
Povorka je krenula ulicama; policija je zadržavala ljude podalje. Ovo je bio prvi od mnogih pogreba u kojima je uzrok smrti bio sakrivan od ožalošćenih. Staljin je išao između Molotova i lukavog oštrookog Jermenina Mikojana, a ovima su bokove štitili Kaganovič i Vorošilov. Pauker, u veličanstvenoj uniformi, stomaka utegnutog nevidljivim steznikom, išao je s njima u korak malo sa strane. Vasilij i Artjom išli su iza njih s porodicom, elitom boljševičkog pokreta i delegatima s Nađine Akademije. Majka Olga krivila je Nađu: “Kako si mogla?”, pitala je odsutnu kćer. “Kako si mogla da ostaviš decu?” Većina članova porodice i vođa slagala se s njom i saosećala sa Staljinom.
“Nađa je pogrešila”, izjavila je bez okolišanja Polina. “Ostavila ga je u tako teškom trenutku.”
Artjom i Vasilij su zaostali iza orkestra i izgubili Staljina iz vida. Razni ljudi su tvrdili da Staljin ili nije ni otišao na sahranu, ili da je išao pešice sve do Novodevičjeg groblja. Ni jedno ni drugo nije tačno. Jagoda je tvrdio da nije bezbedno da Staljin hoda čitavim putem. Kad je povorka stigla do Manježnog trga, Staljin i majka pokojnice seli su u automobil pa su ih odvezli do groblja.
Na groblju je Staljin stao s jedne strane groba, a dečaci, Vasilij i Artjom, posmatrali su ga s druge. Govorio je Buharin, a onda je Jenukidze najavio glavnog govornika. “Bilo je tako teško”, sećao se Kaganovič, “govoriti tamo pred Staljinom.” Gvozdeni komesar, naviknut na gromoglasne parole, održao je govor naročitim boljševičkim rečnikom.
“Drugovi, sahranjujemo danas jednog od najboljih članova naše partije. Odrasla je u porodici boljševičkog radnika... bila je odani prijatelj rukovodilaca... borila se u velikoj bici. Isticala se najboljim boljševičkim osobinama - odličnošću i čvrstoćom u borbi...” zatim se okrenuo vođi. “Mi smo bliski prijatelji i drugovi druga Staljina. Mi shvatamo veličinu gubitka druga Staljina... Mi shvatamo da moramo podeliti s njim breme gubitka.”
Staljin je uzeo šaku zemlje i bacio je na kovčeg. Artjomu i Vasiliju rekli su da učine to isto. Artjom je pitao zašto to mora. “Kako bi dobila malo zemlje iz tvoje ruke”, glasio je odgovor. Kasnije je Staljin odabrao nadgrobni spomenik s ružom u znak sećanja na onu koju je nosila u kosi, i ponosito urezanim svetim rečima: “Član Boljševičke partije”. Do kraja života Staljin je oplakivao Nađu. “O, Nađa, Nađa, šta si učinila”, mrmrljao je, izvinjavajući se: “Na meni je uvek bilo toliko tereta.” Samoubistvo jednog bračnog druga obično pogodi onog drugog, ostavlja gorki ukus krivice, izdaje i iznad svega napuštanja. Nađino napuštanje ranilo je i ponizilo Staljina, pokidalo je jednu od njegovih oskudnih veza s ljudskim saosećanjem, udvostručilo je njegovu surovost, ljubomoru, hladnoću i samosažaljenje.
“Očajanje” je bilo samo početak. Nađino samoubistvo “promenilo je istoriju”, tvrdi Nađin sestrić Leonid Redens. “Učinilo je teror neizbežnim. Nađina porodica, prirodno, pridavala je njenoj smrti preteran značaj;
Staljinova osvetoljubiva, paranoična i osakaćena ličnost potpuno se zaokružila davno pre. Sam teror bio je posledica ogromnih političkih, ekonomskih i diplomatskih sila, ali svakako ga je uobličila Staljinova ličnost. Nađina smrt izazvala je jedan od retkih trenutaka sumnje u životu ispunjenom čeličnim samouverenjem i dogmatskom ubeđenošću.

NARUDŽBENICA
DVA toma knjige ”Staljin - dvor crvenog cara” u izdanju IP ”Laguna” možete
kupiti u knjižari ”Lagune - klub
čitalaca”, Resavska 33 u Beogradu
ili naručiti na tel: (011) 33 41 711 ili www.laguna.co.yu
(Nastaviće se)