Kad čelik puca

STALJIN je iznenada uzeo pištolj iz koga se ubila Nađa i odvagnuo ga u ruci. “Pa ovo je igračka”, rekao je Molotovu, i čudnovato dodao: “Iz njega se pucalo samo jednom godišnje!”
Čovek od čelika “bio je satrven, razbijen”, praskao je u “povremenim naletima besa”, krivio sve ostale, čak i knjige koje je čitala, a onda je zapao u očajanje. Zatim je izjavio kako se povlači s vlasti. I on će se ubiti.
“Ne mogu više ovako da živim...”
Porodica je pazila na Staljina i slobodno mu ulazila u stan za slučaj da mu nešto treba. Jedne noći došla mu je Ženja Alilujeva, ali nije čula nikakav zvuk. Onda je začula odvratnu ciku; našla je vožda kako leži na sofi u polumraku i pljuje po zidu. Shvatila je da je on tu već dugo, jer se zid sijao od blistavih pruga pljuvačke.
“Šta to radiš, Josife, za ime sveta?”, upitala ga je. “Ne možeš tako da ostaneš.” Nije rekao ništa, samo je zurio u pljuvačku što se slivala niz zid.
U to vreme Marija Svanidze, žena Staljinovog šuraka Aljoše, je počela da vodi izuzetno vredan dnevnik. Reč je o jednom od najdragocenijih dokumenata tridesetih godina. Staljin ga je sačuvao u ličnom arhivu. Marija je smatrala da je Nađina smrt učinila Staljina “manjim od mermernog heroja”. U očajanju, Staljin je ponavljao dva pitanja:
“Pusti decu, zaboraviće je za nekoliko dana, ali kako je mogla to meni da učini?” Ponekad je mislio obrnuto; Buđoniju je rekao: “Shvatam kako je to mogla da učini meni, ali zašto nije mislila na decu?” Razgovor se uvek završavao rečima: “Rasturila mi je život. Osakatila me je.” Ovaj ponižavajući lični neuspeh potkopavao mu je samopouzdanje. Želeo je, piše Svetlana, da se povuče, ali Politbiro je rekao: “Ne, ne, moraš da ostaneš!”
BRZO je povratio mesijansko uverenje u svoju misiju: rat protiv seljaka i neprijatelja unutar Partije. Misli su mu lutale ka nedavno uhapšenima Ejsmontu, Smirnovu i Rjutinu, čija je Platforma pronađena u sobi njegove žene. Mnogo je pio i patio je od nesanice. Mesec dana posle Nađine smrti, 17. decembra, nažvrljao je čudnu poruku Vorošilovu:
“Slučaj Ejsmonta, Smirnova i Rjutina pun je alkohola. Opozicija pliva u votki. Ejsmont, Rikov. Lov na divlje zveri. Tomski, ponavljam Tomski. Divlje zveri reže i urliču. Smirnov i ostale moskovske glasine. Kao u pustinji. Osećam se grozno, ne spavam mnogo.” Ovo pismo pokazuje koliko je Staljin bio uzdrman posle Nađine smrti. Zaudara na piće i očaj.
Nije omekšao prema seljacima. Dvadeset osmog decembra Postišev je poslao Staljinu poruku da je postavio straže GPU-a oko skladišta žita, jer izgladneli ljudi kradu mnogo hleba. Dodao je: “Postoje snažni elementi sabotaže snabdevanja hlebom u zadružnim mašinsko-traktorskim stanicama... Dozvoli mi da pošaljem dve-tri hiljade kulaka iz Dnjepropetrovska na sever po naređenju GPU-a.”
“Pravilno! Tako je!”, saglasio se Staljin oduševljeno svojom plavom olovkom.
Nađa je opsedala Staljina do smrti. Kad god je sreo nekoga ko ju je dobro poznavao, govorio je o njoj. Dve godine posle njene smrti, u pozorištu je sreo Buharina i propustio čitav čin pričajući o Nađi i o tome kako ne može da živi bez nje.
Često je o njoj razgovarao s Buđonijem. Moguće je da je Buđonijeva prva žena izvršila samoubistvo, možda kad je saznala za njegovu vezu s pevačicom Olgom, kojom se posle oženio. Ironično je da je drugi sovjetski rukovodilac, čija se žena ubila, bio blistavi vojni zapovednik kog je Staljin najviše mrzeo - Mihail Tuhačevski.
Porodica se okupljala svakog osmog novembra u znak sećanja na Nađu, ali Staljin je mrzeo te godišnjice i uvek je u to vreme ostajao na jugu. Ipak, u svaku svoju kuću je postavljao Nađine fotografije, sve veće i veće. Tvrdio je da je posle njene smrti prestao da pleše.
HILJADE pisama saučešća slile su se u Staljinov kabinet, pa su ona malobrojna koja je sačuvao zaista zanimljiva. “Bila je krhka poput cveta”, piše u jednom pismu. Možda ga je sačuvao jer se završava rečima o njemu: “Ne zaboravi, potreban si nam. Zato se čuvaj.” Sačuvao je i pesmu koju mu je neko poslao, posvećenu Nađi, koja je takođe odgovarala njegovoj slici o sebi: “Noć i okean. Divlja oluja...
Opsednuta prilika na brodskom mostu.
To je kapetan. Ko je on?
Čovek od krvi i mesa.
Ili od čelika i gvožđa?”
Kad su studenti želeli da jednom institutu daju njeno ime, nije pristao nego je jednostavno poslao molbu njenoj sestri Ani. “Kad pročitaš ovo pismo, ostavi ga na mom stolu!” Bol je još bio svež i šesnaest godina kasnije, kada mu je pisao jedan vajar i obavestio ga da želi da mu pokloni Nađinu bistu, Staljin je lakonski napisao Poskrebiševu, svom šefu kabineta: “Reci mu da si primio pismo i da mu ga vraćaš. Staljin.”
Nije bilo vremena za oplakivanje. Partija je bila u ratu.
Dan posle sahrane, dvanaestog novembra u četiri sata, Staljin je stigao u svoj kabinet na sastanak s Kaganovičem, Vorošilovom, Molotovom i Sergom. S njima je bio i najbliži Staljinov prijatelj, Sergej Mironovič Kirov, prvi sekretar partije Lenjingrada i član Politbiroa.
“Posle tragične Nađine smrti”, pisala je Marija Svandize, “Kirov je bio najbliži Josifu, jedini koji je mogao da mu priđe intimno i jednostavno, da mu pruži toplinu koja mu je nedostajala.” Staljin se okrenuo Kirovu, koji je, kako je sam Staljin rekao, “brinuo o meni kao o detetu”.
Kirov je stalno glasno pevao operske arije, kipteo je od dobrog raspoloženja i dečačkog oduševljenja; bio je jednostavan čovek koji lako stiče prijatelje.
(Nastaviće se)