Ljubav sa šurnjajom

BAŠ se lepo oblačiš“, rekao je Staljin svojoj šurnjaji Ženji Alilujevoj. “Trebalo bi da se profesionalno baviš kreiranjem.”
“Šta? Ne umem ni dugme da ušijem”, odvratila je kroz kikot Ženja. “Svu dugmad mi ušiva ćerka.”
“Pa šta? Trebalo bi da naučiš sovjetske žene kako da se oblače!”, odgovorio je Staljin.
Posle Nađine smrti, Ženja se gotovo uselila kod Staljina da ga pazi. Godine 1934. činilo se da je ovaj odnos prerastao u nešto više. Visoka, bujna, plavooka, talasaste plave kose, s jamicama na obrazima, prćastim nosom i širokim ustima, Ženja je, tada stara trideset šest godina, bila sveštenička kći iz Nižnjeg Novgoroda. Ta “ruža s novgorodskih polja” nije bila lepa, ali je, onako zlataste kože, domišljata i nestašna, zračila zdravljem. Kad je nosila kćer Kiru, neposredno pre porođaja cepala je drva. Dok se Dora Hazan oblačila strogo, a Vorošilova se gojila, Ženja je bila mladolika, sveža i potpuno ženstvena u haljinama živih boja s karnerima i svilenim maramama.
Ovim ženama Staljin je bio još privlačniji zbog očigledne usamljenosti posle Nađine, a sada i Kirovljeve smrti. “Svi uvek misle na njegovu samoću”, piše Marija Svanidze. Ako je sama moć snažan afrodizijak, pomešana sa snagom, usamljenošću i tragedijom postala je smrtonosan koktel. Ipak, Ženja je bila drugačija. Poznavala je Staljina otkako se udala za Nađinog brata Pavla, negde u vreme revolucije, ali mnogo su boravili u inostranstvu i vratili su se iz Berlina neposredno pre Nađinog samoubistva.
Tada se razvio novi odnos između udovca Staljina i ove sveže vetropiraste žene. Brak Pavla i Ženje nije bio lak. Pavlu vojnički život nije sasvim odgovarao, on je bio blag čovek, ali histeričan poput sestre. Ženja je gunđala zbog njegove slabosti. Gotovo su se rastali početkom tridesetih godina, ali Staljin im je naredio da ostanu zajedno. Uprkos tome što je poklonio Nađi pištolj, Pavle je često odsedao kod Staljina.
Staljin se divio Ženjinoj životnoj radosti. Ona ga se nije plašila, kad je prvi put po povratku iz Berlina došla u Zubalovo, našla je jelo na stolu i sve pojela. Staljin je ušao u trpezariju i upitao: “Gde je moja čorba od luka?” Ženja je priznala da ju je pojela. Ovo je moglo da izazove eksploziju, ali Staljin se samo osmehnuo i rekao: “Sledeći put treba da naprave više.” Govorila je sve što joj padne na pamet - ona je Staljinu, pored ostalih, rekla za glad 1932, a on joj je oprostio. Bila je načitana, i Staljin se s njom posavetovao šta da čita. Predložila mu je egipatsku istoriju, ali se našalila da on “počinje da oponaša faraone”.
Ženja je do suza zasmejavala Staljina. Njihovi razgovori podsećali su na ćaskanje muškaraca uz piće. Bila je vrsna pevačica častuški, bezobraznih šaljivih pesama nalik na limerike. Teško ih je prevesti. Staljinove omiljene častuške bile su: “Lako je srati s mosta, ali jedan probao pa pao u vodu” i “Sedeti u sopstvenim govnima bezbedno je kao u tvrđavi”.
Ženja je i bez namere vređala nadmene partijke, a Staljin je uvek uživao da okreće dvorjane jedne protiv drugih. Kad se Polina Molotova, gospodarica industrije parfema, pohvalila Staljinu da nosi svoj najnoviji proizvod, “crvena moskva”, Staljin ju je omirisao.
“Zato tako lepo mirišeš“, rekao je.
“Ma daj, Josife”, umešala se Ženja. “Stavila je ’šanel 5’!” Kasnije je Ženja shvatila da je pogrešila. “Zašto sam, za ime sveta, rekla to?” Ovo je stvaralo porodična neprijateljstva među političarima, i to u vreme kada se politika pretvarala u krvav sport. Ipak, Ženja je bez kazne prolazila s ovakvim ispadima, jer je Staljin “poštovao njenu nepokornost”.
Kad je Staljin proglasio Ustav iz 1936., Ženja, koja je stalno kasnila ušunjala se i mislila da je niko nije video, sve dok je Staljin nije kasnije pozdravio.
“Kako si me primetio?”, upitala je.
“Ja vidim sve, mogu da vidim na dva kilometra”, odgovorio je Staljin, čija su čula bila oštra kao u divlje zveri. “Ti si jedina koja bi se usudila da zakasni.”
Staljinu su bili potrebni ženski saveti o deci. Kad se Svetlana, rano sazrela, pojavila prvi put u suknji, Staljin joj je održao predavanje o “boljševičkoj skromnosti”, ali je pitao Ženju može li devojka da nosi takvu haljinu? Neću da joj se vide kolena.”
“To je prirodno”, odgovorila je Ženja.
“I traži mi novac”, rekao je brižni otac.
“To je u redu, zar ne?”
“Šta će joj novac?”, nije odustajao Staljin. “Čovek može sasvim lepo da živi s deset kopejki!”
“Ma daj, Josife”, zadirkivala ga je Ženja. “To je bilo pre Revolucije.”
“Mislio sam da može da se živi od deset kopejki dnevno”, promrmljao je Staljin.
“Šta to oni rade? Štampaju naročito novine samo za tebe?”
Samo je Ženja mogla ovako da razgovara sa njim. Staljin i Ženja verovatno su u to vreme postali ljubavnici. Istoričari nikad neće saznati šta se dešavalo iza vrata spavaće sobe, a boljševička zaverenička tajanstvenost i kruti moral otežavaju istraživanje ovih pitanja. Ali Marija Svanidze pratila je njihov odnos i beležila ga u dnevnik koji je Staljin lično sačuvao; tog leta Marija je zapisala kako se Ženja trudila da ostane nasamo sa Staljinom. Sledeće zime zabeležila je da se Staljin jedne večeri vratio kući i zatekao nju i Ženju. Zadirkivao je “Ženju što se ponovo ugojila. Bio je vrlo srdačan s njom. Sada kad sve znam pažljivo ih posmatram...”
“Staljin je bio zaljubljen u moju majku”, uporno tvrdi Ženjina kći Kira. Kćeri su možda sklone da veruju da su veliki ljudi zaljubljeni u njihove majke, ali njen rođak Leonid Redens takođe smatra da je to bilo “više od prijateljstva”. Ima i drugih dokaza; krajem tridesetih godina Berija se obratio Ženji s ponudom koja je zvučala kao nezgrapna Staljinova prosidba. Kad se Ženja posle muževljeve smrti ponovo udala, Staljin je pobesneo od ljubomore.
Ženja nikako nije bila jedina privlačna žena u Staljinovoj okolini. Sredinom tridesetih godina on je još vodio normalan društveni život, a u njegovoj okolini bio je i kosmopolitski krug mladih i koketnih žena. Ali, za neko vreme, samo je Ženja sedela do njegovih nogu.
(Nastaviće se)