Spava gde stigne

UOČI odsudne bitke za Moskvu, Staljin je ostao usamljen i nedokučiv, nikome nije otkrivao svoje planove. Nemci su iz vazduha sve jače bombardovali prestonicu, a Staljin se penjao na krov dače u Kuncevu i gledao dvoboje aviona. Jednom je šrapnel pao blizu njega dok je posmatrao bitke iz bašte. Telohranitelj Vlasik mu je pružio topli komadić metala. Jedne noći Staljinov sin Vasilij došao je da vidi oca. Kad je nemački avion nadleteo kuću, straža nije otvorila vatru kako ne bi skrenula pažnju na voždovu daču.
“Kukavice!”, povikao je Vasilij i zapucao.
Staljin je izašao. “Je li nešto pogodio?”, upitao je.
“Ne, ništa.”
“Dobitnik Vorošilovljeve nagrade za strelce”, rekao je suvo. Ali videlo se da je napet; niko nije mogao da poveruje koliko je oronuo. Staljin je sada bio “nizak čovek umornog mršavog lica. Oči su mu izgubile nekadašnju čvrstinu, u glasu mu nije bilo samouverenosti”. Hruščov se prenerazio videvši ovu “vreću kostiju”.
Kad su jednom Andrejev i njegova kći Nataša šetali oko ledenog Kremlja, videli su Staljina kako hoda tamo-amo po bedemu, potpuno sam i, kao i obično, nedovoljno toplo obučen, bez rukavica, lica modrog od mraza. U retkim slobodnim trenucima čitao je istoriju; u to vreme napisao je na novoj biografiji Ivana Groznog: “Učitelj učitelj”, a zatim “Prevladaćemo!” Raspoloženje mu se njihalo od spartanske čvrstine do histeričnog blebetanja. Konjev se zapanjio kad ga je Staljin pozvao telefonom i povikao:
“Drug Staljin nije izdajnik. Drug Staljin je častan čovek; pogrešio je jedino što je previše verovao konjici.”
MUČILI su ga neprestanim izveštajima o “opažanju” nacističkih padobranaca kako se spuštaju usred Moskve. “Padobranci? Koliko ih je? Četa?”, vikao je u telefon kad je jedan general došao da podnese izveštaj. “I ko ih je video? Jeste li ih vi videli? I gde su se spustili? Vi ste sišli s uma... Kažem vam da ne verujem u to. Još malo pa ćete mi reći da su upali u vašu kancelariju!” Tresnuo je slušalicu. “Već nekoliko sati me muče zavijajući o nemačkim padobranicima. Ne daju mi da radim. Brbljivci!”
Staljinovo osoblje spremilo ga je za evakuaciju, mada nisu ništa proverili s njim. Dače su minirane. Pripremljen je specijalni voz, na skrivenom sporednom koloseku, natovaren stvarima iz kuća i njegovom voljenom bibliotekom. Četiri američka aviona daglas DC 3 stajala su u pripravnosti.
Petnaestog oktobra uveče Staljin je naredio straži da ga odveze u Kuncevo; dača je bila zatvorena i minirana. Komandant mu je rekao da ne mogu tamo da idu, ali Staljin je naredio: “Uklonite mine za dva-tri sata i raspalite peć u mojoj kući. Radiću tamo.”
Sutradan ujutru krenuo je u Kremlj ranije nego obično. Usput se ovaj poklonik reda zapanjio videvši kako rulja pljačka prodavnice. Njegovi telohranitelji tvrde da je naredio da kola stanu na Smolenskom trgu, gde ga je svetina okružila i postavljala mu prilično važna pitanja, na primer: “Kad će Crvena armija zaustaviti neprijatelja?”
“Taj dan je blizu”, rekao je i odvezao se u Kremlj.
U devet su se velmože okupile u Staljinovom stanu da raspravljaju o važnim ratnim odlukama. Staljin je predložio da se cela vlada evakuiše u Kujbišev, da se vojsci naredi da brani prestonicu i drži Nemce vezane u borbi dok se ne dovedu rezerve. Molotovu i Mikojanu naređeno je da rukovode evakuacijom, a Kaganoviču da obezbedi vozove. Staljin je predložio da čitav Politbiro krene tog dana, a onda je dramatično dodao: “Ja ću poći sutra ujutru.”
Barice otopljenog snega počele su da se smrzavaju. Nemački tenkovi mogu ponovo da krenu.
Žukov je bio odlučan da ne popušta, ali osećao je paniku na vrhu. Ubeđen je da može odbraniti Moskvu, rekao je jednom novinaru, “Ali, jesu li oni?”, upitao je, misleći na Staljina u Kremlju.
Te večeri rukovodioci su stigli u sablasno pust Kremlj. Kad je jedan komesar ušao u njegov stan, Staljin je izašao iz spavaće sobe; šetao je tamo-amo i pušio, ponovo u staroj bluzi i vrećastim pantalonama uvučenim u čizme. Svi su opazili da su police za knjige prazne; sve knjige bile su natovarene na voz. Niko nije seo. Onda se Staljin zaustavio:
“Kakva je situacija u Moskvi?” Velikaši su ćutali, ali progovorio je jedan mlađi komesar: metro ne radi, pekare su zatvorene. Radnici misle da je vlada pobegla. Polovina radnika nije dobila plate, radnici veruju da je direktor Državne banke pobegao s novcem.
“Pa, nije tako loše. Mislio sam da će biti gore.” Staljin je naredio da se novac vrati iz Gorkog. Ščerbakov, partijski šef, i Pronjin, gradonačelnik Moskve, moraju da uspostave red i objave da će se Moskva braniti do poslednje kapi krvi. Staljin ostaje u Kremlju.
Vođe su krenule u grad; Mikojan je govorio pred pet hiljada uznemirenih, neisplaćenih radnika u fabrici automobila “Staljin”. Ali panika se nastavljala; skitnice i lopovi švrljali su gradom. Opljačkana je čak i britanska ambasada, preko puta Kremlja, na drugoj obali reke Moskve, jer je straža pobegla. Inženjerijske jedinice minirale su svih šesnaest moskovskih mostova.
Staljin je oklevao duga dva dana. Niko ne zna tačno gde je bio, ali nije se pojavljivao u kabinetu. Na vrhuncu legendarne bitke za Moskvu, Vrhovni je zaista spavao na madracu, pokriven šinjelom, u podzemnim dvoranama metroa, kao neki svemoćni beskućnik. Staljinova organizacija rada pokazivala je duboku nespremnost za rat. Napadi iz vazduha bili su česti, ali ni u Kremlju ni u Kuncevu nije bilo bunkera. Vrhovni je prešao da radi u jedino propisno komandno mesto, u Komandu Ratnog vazduhoplovstva, u Kirovljevnoj ulici broj 33, gde je imao i spavaću sobu. Za vreme vazdušnih napada, spuštao se liftom da radi u stanici metroa Kirov, sve dok, 28. oktobra, bomba nije pala u dvorište zgrade. Od onda je Staljin stalno radio u metro-stanici.
U metrou je i spavao u naročito načinjenom odeljku, odvojenom od vozova u prolazu tablama šperploče. Mnogi pripadnici njegovog osoblja spavali su u običnim podzemnim vozovima parkiranim na stanici, a generalštab je radio na metro-stanici Beloruska.
(Nastaviće se)