Ja nikud ne idem

POSLE celodnevnog rada, uoči legendarne bitke za Moskvu, Staljin bi se pred zoru najzad oteturao do svog odeljka za spavanje u metrou. Njegovi telohranitelji stražarili su oko ovog sklepanog utočišta i verovatno spavali naslonjeni na vrata kao vitezovi koji štite srednjovekovnog kralja. Generalštabni pukovnik Štemenko, delotvorni i neodoljivi tridesetčetvorogodišnji Kozak gustih crnih brkova, radio je sa samim Staljinom; ponekad su prosto “delili sobu”, spavajući na madracima u kancelariji, pokriveni šinjelima. Teško je zamisliti drugog vrhovnog komandanta da tako živi, ali Staljin je po navici spavao gde stigne, kao mladi revolucionar, što je nekada bio.
Sedamnaestog oktobra Ščerbakov je preko radija održao govor kako bi podigao moral Moskovljana. Govor nije bio naročito plodotvoran, ulice su i dalje bile zakrčene bandama dezertera, grupama izbeglica i kolima s njihovom imovinom. Staljin je i dalje razmišljao da li da se Moskva napusti, ali najzad je kucnuo čas, verovatno osamnaestog kasno uveče, kada je morao da odluči. Vazduhoplovni general Golovanov seća se da je video Staljina potištenog i neodlučnog. “Šta da radimo?”, ponavljao je on. “Šta da radimo?”
U najopasnijem trenutku svoje karijere, Staljin je raspravljao o odluci s generalima i komesarima, s telohraniteljima i slugama, i, naravno, bavio se istorijom.
Čitao je biografiju Kutuzova, objavljenu 1941. godine, biografiju čoveka koji je napustio Moskvu. “Sve do poslednjeg trenutka, niko nije znao šta Kutuzov namerava da učini.” Ovu rečenicu Staljin je debelo podvukao.
U Staljinovom stanu Valječka je u beloj kecelji vedro služila domaćinu i gostima večeru. Kad se činilo da neki velikaši naginju evakuaciji, Staljinov pogled zadržao se na njegovoj “uvek nasmejanoj” ljubavnici.
“Valentina Vasiljevna”, upitao ju je iznenada, “jeste li spremni da napustite Moskvu?”
“Druže Staljine”, odgovorila je ona seoskim narečjem, “Moskva je naša majčica, naš dom. Treba je braniti.”
“Tako govore pravi Moskovljani!”, rekao je Staljin Politbirou.
Ni Svetlana, Staljinova ćerka, nije, izgleda, bila za napuštanje Moskve kada je pisala ocu iz Kujbiševa. “Dragi tata, radosti moja, zdravo... Tata, zašto se Nemci šunjaju sve bliže i bliže? Kad ćemo da ih zgrabimo za gušu kao što zaslužuju? Na kraju krajeva, ne možemo stalno da im predajemo industrijske gradove.”
Staljin je pozvao Žukova i upitao ga: “Jeste li sigurni da možete odbraniti Moskvu? Pitam vas ovo s bolom u srcu. Recite mi istinu, kao boljševik.” Žukov je rekao da se Moskva može odbraniti. “Ohrabrujuće je što ste tako samouvereni.”
Staljin je naredio telohraniteljima da ga odvezu u daču u Semjonovsko, nešto udaljeniju od linije borbe nego Kuncevo. Berija je na gruzijskom rekao da je i ta dača minirana, ali Staljin je ljutito zahtevao da pođe. Kad je stigao, zatekao je komandanta kako pakuje poslednje stvari.
“Kakva je ovo selidba?”, upitao je mrgodno.
“Spremamo se, druže Staljine, za evakuaciju u Kujbišev.” Staljin je naredio komandantu da prekine pakovanje. “Nema evakuacije. Ostajemo ovde do pobede”, naredio je, mirno ali odlučno.
Po povratku u Kremlj, okupio je telohranitelje i rekao im: “Ne napuštam Moskvu. Vi ostajete ovde sa mnom.”
Naredio je Kaganoviču da otkaže specijalni voz. Staljinistički sistem dozvoljavao je velikašima, koji su teturali između defetizma i prkosa, da sprovode svoju volju dok Staljin ne progovori. Onda je njegova reč postajala zakon.
U vlažno, mokro veče 18. oktobra, ekipa zadužena za odbranu grada okupila se u Berijinom kabinetu; Gruzin je “pokušao da nas ubedi da Moskvu treba napustiti. Smatrao je”, piše jedan od prisutnih, da treba da se “povučemo iza Volge. Čime ćemo da branimo Moskvu? Nemamo ništa... Ugušiće nas ovde.” Maljenkov se saglasio s njim. Molotov je, što mu služi na čast, “mrmljajući prigovorio”. Ostali su “ćutali kao zaliveni”.
Devetnaestog po podne, u dvadeset minuta do četiri, Staljin je pozvao velmože i generale. Iskoračio je do stola i rekao:
“Svima vama situacija je poznata. Treba li da branimo Moskvu?” Niko nije odgovorio. Tišina je bila “turobna”. Staljin je sačekao, a onda rekao: “Ako ne želite da govorite, pitaću za mišljenje svakog pojedinačno.”
Počeo je od Molotova, koji se držao svog stava: “Moramo braniti Moskvu.” Svi su, uključujući i Beriju i Maljenkova, odgovorili isto. Berija se priklonio Staljinovom mišljenju, kako je priznao njegov sin: “Moj otac ne bi nikad tako postupio da nije znao... (i) očekivao (Staljinovu) reakciju.”
Ako odete, Moskva je izgubljena”, izjavio je Berija. Ščerbakov je bio među onima koji su izrazili sumnje.
“Vaš stav može da se objasni na dva načina”, rekao je Staljin. “Ili ste propalice i izdajnici ili ste idioti. Ja više volim da vas smatram idiotima.” Onda je izneo svoj stav i naredio Poskrebiševu da uvede generale. Kad su ušli Telegin i zapovednik Moskve, general NKVD-a Artjomov, Staljin je napeto šetao tamo-amo i pušio lulu.
“Kakva je situacija u Moskvi?”
“Uznemirujuća”, odgovorio je Artjomov.
“Šta predlažete?”, prasnuo je Staljin.
Artjomov je odgovorio da u Moskvi treba proglasiti “opsadno stanje”.
“Tačno”, rekao je Staljin, i naredio svom “najboljem pisaru” Maljenkovu da izradi nacrt. Kad je Maljenkov pročitao svoj opširni dekret, Staljin se toliko iznervirao da mu je prišao i “doslovno mu oteo papire iz ruke”. Onda je oštro izdiktirao dekret Ščerbakovu, naredivši “streljanje na licu mesta” za sve osumnjičene prekršioce.
(Nastaviće se)