Parada uprkos Hitleru

STALJIN je doveo divizije za odbranu Moskve, navodeći mnoge od njih po sećanju, a zatim telefonirajući neposredno njihovim komandantima. Pripadnici NKVD-a izjurili su na ulice, streljali su dezertere, čak i domare koji su pokušali da odu. Donesena je odluka da se ostane i bori. Staljinovo prisustvo u Moskvi, rekao je vođa Kominterne Dimitrov, “vredelo je jedne snažne armije”. Staljina je osvežio kraj nedoumice; kad mu je jedan komesar telefonirao da porazgovara o evakuaciji na istok, Staljin ga je prekinuo:
“Saznaj da li vaši drugovi imaju lopate.”
“Molim, druže Staljine?”
“Imaju li lopate?” Komesar je upitao nekoga da li imaju lopate.
“Kakve lopate, druže Staljine - obične ili neke druge?”
“Nije važno.”
“Da, imamo lopate. Šta da radimo s njima?”
“Recite svojim drugovima”, odgovorio je Staljin spokojno, “da uzmu lopate i iskopaju sebi grobove. Mi ne napuštamo Moskvu. Neće ni oni...”
Nemački tenkovi i dalje su napredovali po smrznutom snegu i Moskvi je pretilo opkoljavanje. Žukov više nije imao rezervi. Staljin je od juna izgubio tri miliona vojnika. Njegova čuvena mala kožna beležnica je bila doslovno prazna. Kao despotski vlasnik radnje, uz pomoć svog debelog sina računovođe, Staljin je ljubomorno čuvao svoje tajne rezerve, a Maljenkov je sedeo pored njega i brojao. Kad je Staljin upitao jednog generala šta bi spaslo Moskvu, ovaj je odgovorio: “Rezerve.”
“Svaki idiot”, prasnuo je Staljin, “umeo bi da odbrani grad s rezervama”. Velikodušno mu je dao petnaest tenkova, na šta je Maljenkov primetio da je to sve što je ostalo. Preneražava to što je ogromna vojska ovog nepreglednog carstva za samo nekoliko meseci spala na petnaest tenkova.
INFORMATIVNA služba Rajha u Berlinu je objavila da je Rusija “gotova”, ali Staljinovo gvozdeno i štedljivo rukovanje rezervama, sjedinjeno s Žukovljevim vrhunskim i brutalnim načinom borbe, ostavljalo je posledice na Nemcima; njihova vozila stradala su u ledu i blatu, a ljudstvo se premaralo i smrzavalo. Ponovo su stali da se pripreme za završni udarac, ubeđeni da je Staljin iscrpeo sve izvore. Ali u njegovoj kožnoj beležnici bila je jedna stranica na koju su zaboravili.
Staljinova Dalekoistočna armija od 700.000 ljudi čuvala je granicu sa Japanom, ali krajem septembra Riharad Zorge, špijun kog je Staljin nazvao kuplermajstorom, izvestio je da Japan neće napasti Rusiju. Dvanaestog oktobra Staljin se posavetovao sa svojim dalekoistočnim satrapima i oni su, na osnovu izveštaja svojih obaveštajaca, potvrdili da Tokio nema neprijateljskih namera.
Kaganovič je organizovao neprekidne železničke transporte koji su za kratko vreme premestili 400.000 odmornih vojnika, 1.000 tenkova i 1.000 aviona preko evroazijskog beskraja, u jednom od najodlučnijih logističkih čuda Drugog svetskog rata. Poslednji voz krenuo je 17. oktobra, i ove tajne legije počele su da se grupišu iza Moskve.
Rat se istinski primakao Kremlju, sada izrovašenom kraterima od bombi. Mikojana je jedna bomba oborila. Dvadeset osmog oktobra Maljenkov je radio na Starom trgu kad ga je Staljin pozvao u Kremlj; čim je izašao, nemačka bomba razorila je zgradu. “Spasao sam ti život”, rekao mu je Staljin.
Jednog dana Staljin je uporno tražio da gleda artiljerijsku baražnu vatru na nemačke položaje. Berija je strepeo da će ga okriviti ako nešto krene naopako. Staljinov automobil i telohranitelji pošli su Volokolamskim putem prema frontu, ali kad su se primakli borbama, Vlasik je odbio da dozvoli nastavak puta. Staljin je morao da posmatra eksplozije iz daljine. Onda je tenk spljoštio njegov automobil, zbog čega su telohranitelji premrli od straha. Berija je naterao Staljina da promeni kola i vrati se kući.
Tridesetog oktobra Staljin je iznenada upitao generala Artjomova: “Kako ćemo održati vojnu paradu?”
“Parada se ne može organizovati,“ odgovorio je Artjomov. Nemci su prišli na osamdeset kilometara od Moskve. Molotov i Berija su mislili da se Staljin šali, ali on nije obratio pažnju na njih.
“Parada će se održati sedmog novembra... Lično ću se postarati za to. Ako za vreme parade bude napada iz vazduha, mrtve i ranjene treba hitno ukloniti da bi se parada nastavila. Parada će se snimati, a snimci će se poslati širom zemlje. Ja ću održati govor... Šta kažete?”
“Ali, to je opasno”, rekao je Molotov zamišljeno. “Mada će, priznajem, politički dobitak... biti neizmeran.”
“Onda je odlučeno!”
Artjomov je upitao kad bi parada trebalo da počne. “Pobrinite se da to niko ne sazna, čak ni ja”, rekao je Staljin, “do poslednjeg trenutka.”
Nedelju dana kasnije nemačke uhode mogle su da vide neobičan prizor: Moskovljani su, pod nadzorom čekisita, uzimali stolice iz Boljšog teatra i nosili ih niz stepenice do metro-stanice “Majakovska”. Te večeri velmože su se liftom spustile u stanicu, gde ih je čekao voz s otvorenim vratima, a u vozu sendviči i sokovi. Posle zakuske posedali su na pozorišne stolice. Zatim su se, pomalo vodviljski, Staljin, Molotov, Mikojan, Berija, Kaganovič i Maljenkov okupili na sledećoj stanici, vozom stigli do stanice “Majakovska” i uz zaglušujući pljesak zauzeli mesta u redu rezervisanom za Politbiro.
Spiker Levitan prenosio je program iz radijskog vozila. Ansambl NKVD-a izvodio je pesme Dunajevskog i Aleksandrova. Kozlovski je pevao. Staljin je govorio pola sata, tonom nadahnutog spokoja, upozoravajući:
“Ako žele rat do istrebljenja, to će i dobiti.” Posle govora prišao mu je general Artjomov; parada je zakazana za osam ujutru. Čak i oficiri učesnici saznaće sve pojedinosti tek dva sata kasnije.
(Nastaviće se)