Maršal za vojnika

NEŠTO pre osam sati, zaštićeni od nemačkih napada snežnom olujom i oštrim vetrom, Staljin je poveo Politbiro uz stepenice Mauzoleja, baš kao nekada - samo što je sada bilo rano i svi su bili krajnje nervozni. Berija i Maljenkov naredili su svom čarobnjaku za posebne zadatke Sudoplatovu da im javi na Mauzolej ako Nemci napadnu. Narodnji ljubimac na paradama Bođoni, na belom pastuvu, isukane sablje, dojahao je od Spaske kapije, raportirao i ponovo uzjahao da posmatra paradu. Tenkovi, uključujući i T 32, tu izuzetnu ratnu mašinu, i vojnici paradirali su u kolonama, okretali kod crkve Vasilija Blaženog i Ulicom Gorkog polazili na front.
Dogodio se napet trenutak kada je teški tenk tipa “kliment vorošilov” naglo stao i okrenuo se na pogrešnu stranu, a za njim još jedan. Pošto su sva oružja nosila bojevu municiju, i pošto je Staljin pažljivo posmatrao ovu brljotinu, Artjomov je naredio potčinjenima da odmah saznaju o čemu je reč. Čekisti su stigli tenkove i saslušali posade; vojnici su im nedužno rekli da su dobili poruku da je jedan tenk u opasnosti, pa su se, prateći uputstva s obuke, okrenuli da mu priteknu u pomoć.
Kad je Artjomov o ovome izvestio, moćnike je obuzelo takvo olakašanje da su prasnuli u smeh. Niko nije kažnjen. Staljin je kratko govorio o rodoljubivoj borbi Suvorova, Kutuzova i Aleksandra Nevskog. Otadžbina je u opasnosti, ali prkosi neprijatelju. Te noći, sasvim prikladno, počeo je pravi ruski mraz.
Trinaestog novembra Staljin je pozvao Žukova radi planiranja protivnapada koji će izbaciti Nemce iz ravnoteže. Žukov i komesar Bulganjin mislili su da im je ostalo tako malo vojske i materijala da ne mogu da napadnu, ali Staljin nije odustajao. “Koje jedinice da upotrebimo?”
“Smatrajte to rešenim!” Staljin je spustio slušalicu, ali je odmah pozvao Bulganjina.
“Vi i Žukov mnogo ste se umislili, ali staćemo mi tome na put.”
Bulganjin je otrčao kod Žukova. “Pa, ovog puta sam dobio po nosu!”, rekao je. Protivnapadi su se utopili u snažnu nemačku ofanzivu 15. novembra, poslednji zalet ka Moskvi. Nemci su se probili. Staljin je ponovo pozvao Žukova: može li da odbrani Moskvu?
“Držaćemo Moskvu, u to nema sumnje. Ali trebaju nam još najmanje dve armije i bar dvesta tenkova.” Staljin mu je poslao armije, ali: “Tenkove zasada nemamo”.
Žukov je do 5. decembra doveo Nemce u pat poziciju, izgubivši 155.000 vojnika za dvadeset dana. Hitlerov “blickrig” je praktično propao. Šestog decembra Staljin je Žukovu isporučio tri nove armije i naredio veliku protivofanzivu na četiri najbliža fronta. Japanci su sutradan napali Amerikance u Perl Harburu.
Žukov je potisnuo Nemce trista kilometara. Ali ni u ovoj očajničkoj bici generali nisu zaboravili Staljinovu carsku sujetu; baš kao što je Mehlis žudeo da u Finskoj izvojuje pobedu na Staljinov rođendan, tako su Žukov i Bulganjin naredili Golubjovu, zapovedniku Desete armije: “Sutra je Staljinov rođendan.
PokuŠajte da ga obeležite zauzimanjem Balabanova. Kako bismo uključili ovu poruku u naš izveštaj Staljinu, obavestite nas o ispunjenju najkasnije do 21. decembra u sedam uveče.”
“Bitka za Moskvu bila je Staljinova prva pobeda, ali i ograničena. Ipak, odmah ga je obuzeo opasni preterani optimizam; britanskom gostu, diplomati Entoniju Idnu, rekao je: ’Rusi su već dva puta bili u Berlinu, a ući će i treći put.’ Biće potrebno gotovo četiri godine i milioni mrtvih da se stigne do Berlina. Žukov je bio toliko iscrpljen da su, čak i kad je Staljin telefonirao, njegovi ađutanti morali da kažu: ’Žukov spava i ne smemo da ga budimo.’
“Ne budite ga dok se sam ne probudi”, odgovorio je Vrhovni dobroćudno. “Neka spava.”
Predaja jednog nemačkog feldmaršala, čin kakav se nikada do tada nije dogodio, ponizila je Hitlera duboko kao što je Staljina pad sina Jakova u zarobljeništvo učinio ranjivim; oba diktatora očekivala su da se osramoćenici bace na svoje mačeve.
Grof Bernadot, visoki rukovodilac Crvenog krsta, obratio se Molotovu s ponudom da se Fon Paulus zameni za Jakova. Molotov je spomenuo ponudu Staljinu, ali vožd je odbio da zameni maršala za vojnika.
“Svi su oni moji sinovi”, odgovorio je kao pravi dobar car, rekavši Svetlani: “Rat je rat!”
Odbijanje da spase Jakova često se koristi kao dokaz njegove ledene svireposti, ali to je nepravedno. Staljin jeste bio masovni ubica, ali teško je zamisliti da bi u ovakvom položaju Čerčil ili Ruzvelt zamenili svoje sinove dok hiljade običnih ljudi ginu ili završavaju u zarobljeništvu.
Jakovljeva kći Gulja veruje da je Staljin “postupio ispravno”. Svetlana Staljina poredi njegov stav s odbijanjem Margaret Tačer da pregovara s teroristima koji su oteli Terija Vejta: “Mi ne razgovaramo s takvim ljudima.” Jakov nije jedini iz Staljinove porodice bio zarobljen. Artjom Sergejev, Staljinov usvojenik, takođe je bio opkoljen, ali se probio, došao u Moskvu i sve ispričao Mikojanu. Mikojan ga je poslao zameniku komesara za odbranu, koji mu je rekao:
“Ti si poručnik, a ja sam zamenik komesara. Ne smeš ovo da ponoviš nikom starijem. Zaboravi sve. Mnogi ne bi razumeli i uništili bi ti život, zato napiši i potpiši: - “Nisam bio tamo i nisam video ništa.”
Posle rata jedan Gruzin, čovek od Staljinovog poverenja, smogao je hrabrosti da pita Staljina je li ponuda zamene Fon Paulusa za Jakova samo legenda. Staljin je “oborio glavu” i odgovorio “tužnim, prodornim glasom”:
“Nije legenda... Razmislite samo koliko je sinova završilo u logorima! Ko bi njih zamenio za Paulusa? Jesu li oni bili gori od Jakova? Morao sam da odbijem...
Šta bi rekli o meni milioni naših očeva, članova Partije, da sam ih zaboravio, da sam pristao da zamenim Jakova? Ne, nisam imao pravo na to...”
Onda se ponovo videla borba između nervoznog, gnevnog, izmučenog čoveka iznutra i osobe u kakvu se pretvorio.
“Inače ne bih više bio Staljin”. Dodao je:
“Tako mi je bilo žao Jaše!”
(Nastaviće se)