Orgije mladog Vasilija

U nemačkom logoru za ratne zarobljenike blizu Libeka, Staljinov sin Jakov - koji je odvažno odbio da sarađuje s Nemcima - izvršio je samoubistvo bacivši se na logorsku ogradu od bodljikave žice.
Te noći u Malom uglu, ne znajući za herojski čin svog sina, Staljin je radio s Molotovom i Berijom, a onda oko jedan po ponoći otišao na večeru. Neko vreme nije saznao istinu, ali kad je čuo, ponosio se svojim sinom. Jednom je u Kuncevu ustao od trpeze i ostavio goste; zatekli su ga kako gleda Jašinu fotografiju.
Posle rata Staljin se sreo s onim Gruzinom koji ga je pitao da li je istina da je Hitler nudio zamenu feldmaršala Fon Paulusa za Jakova. “Jesi li ikada video Jašu?” rekao je Staljin i izvukao fotografiju. “Vidi! Pravi muškarac, zar ne? I hrabar do kraja!
Sudbina je bila nepravedna prema njemu...” Naredio je da oslobode Jakovljevu ženu Juliju (iz zatvora je izašla poremećena traumama). Kao i Nađa, Jakov je do kraja opsedao Staljina.
Staljin je primio pismo od vodećeg reditelja dokumentarnih filmova Romana Karmena.
Reditelj je u pismu potkazao pukovnika Vasilija, Staljinovog mlađeg sina, da mu je zaveo ženu i da živi razmetljivo raspusnim životom.
Ovo pismo otvorilo je konzervu s crvima i uništilo Staljinove odnose i s pijanim Vasilijem i s dragocenom Svetlanom. Staljin je pobliže zagledao u živote svoje dece, a ono što je pronašao duboko ga je prodrmalo.
Na vrhuncu Staljingradske bitke Vasilij se vratio u Moskvu i otpočeo život sličan karikaturi dekadentnih zabava aristokratskih pomodara iz Puškinovog “Evgenija Onjegina”.
Iskvaren ulizištvom sopstvenog dvora, unakažen majčinom smrću i očevim gnevom, unapređivan preko zasluga i nadmen, ali istovremeno uplašen svojim istaknutim položajem i bezumno velikodušan prema prijateljima, carević Vasilij preuzeo je Zubalovo, nekadašnji dom svoje asketske majke i strogog oca, i tu vilu (preuređenu posle miniranja) pretvorio u kuću pijančenja, plesa i preljube.
Njegovo društvo bile su blistave filmske zvezde, scenaristi, piloti, balerine i pijavice, nekakav staljinistički “pacovski čopor”; Karmen i njegova prelepa žena Nina, glumica, bili su u središtu tog društva, kao i smeli pesnik Konstantin Simonov i njegova žena, filmska zvezda Valentina Serova. Staljin ih je sve lično poznavao, i voleo je veoma prodavanu zbirku Simonovljevih ljubavnih pesama “S tobom i bez tebe”.
“Koliko primeraka štampate?”, upitao je Staljin Merkulova.
“Dvesta hiljada”, odgovorio mu je policajac.
“Čitao sam knjigu”, našalio se Staljin, “i mislim da bi bilo dovoljno odštampati samo dva primerka - jedan za nju i jedan za njega.” Staljinu se sopstvena šala toliko svidela da ju je ponavljao tokom rata.
Vasilijeve orgije često su imale očajničku atmosferu. On je bio “neprestano pijan” i često je tukao svoju ženu Galinu, koja mu je malo pre toga rodila sina Aleksandra. Stalno je vadio revolver i sa svojim neustrašivim prijateljima pucao u lustere.
Pun nemoćnog besa zbog toga što mu je Staljin zabranio borbene letove, lakomislen u pogledu bezbednosti, Vasilij je uživao da vozi avione pijan, u nekakvoj vazdušnoj verziji ruskog ruleta.
Kad je poželeo da se razmeće pred ljupkom drugaricom svoje sestre, Marfom Peškovom, došao je u Taškent i nagovorio je da je, onako pijan, odveze u Kujbišev da vidi Svetlanu.
“I on i posada bili su potpuno pijani”, seća se Marfa. “Iako je na krilima bilo leda, oni su popili alkohol umesto da njime odmrznu krila kako avion ne bi gubio visinu. Najzad smo morali prinudno da se spustimo, pa smo uleteli u stog sena na nekoj ledini.”
Marfa je bila prestravljena. Vasilij je zaustavio neko vozilo da ih odveze do najbližeg kolhoza, odakle je poslao ekipu da se pobrine za avion dok se on gostio u kući mesnog predsednika Partije.
Bio je toliko pijan da je predsednikova žena zaključala Mafru u sobi da je zaštiti. Čak i njegov prijatelj Vladimir Mikojan, koji je kasnije poginuo u Staljingradskoj bici, žalio se na Vasilijevo “pijančenje, tvrdoglavost i nalete grubosti; kakav kreten!”
Ipak, za mlade heroje i umetničke zvezde za vreme rata, Zubalovo je bilo “raj”, kaže Vasilijev brat od tetke Leonid Redens, “jer je bilo prepuno hrane i pića i daleko od borbi!” Carević je imao na pretek devojaka u Zubalovu, ali kad je započeo vezu s Ninom Karmen, zaljubio se u nju i smestio je u vilu.
Iako su se Galina i beba odavno vratile iz Kujbiševa i trebalo zajedno sa Svetlanom da žive u Zubalovu, on se javno razmetao vezom s Ninom Karmen, što je, kaže Redens, “prelazilo sve granice”.
Niko nije mogao da zaustavi carevića osim samog cara, pa je ljutiti muž napisao pismo Staljinu, koji je pobesneo. Kad je naredio NKGB-u da istraži Vasilijevo društvo, otkrio je nešto što bi svakog gruzijskog oca izazvalo da zgrabi pušku.
Šesnaestogodišnja Svetlana živela je u sterilnoj strogosti kremaljskog stana i u bljutavosti Zubalova, osećala se “usamljeno” i smatrala da je zanemaruju i zauzeti otac i “neprijatni” brat.
Ali ova pegava crvenokosa devojčica rano je sazrela u putenu, inteligentnu i osetljivu devojku koja je mnogo ličila na majku i imala dosta očeve tvrdoglavosti i okorelosti. Mladi Redensi smatrali su da je Vasilij, i pored svih mana, “mnogo mekši i nežniji”.
Kao neumoran čitalac i dobar poznavalac engleskog jezika, Svetlana je pronašla primerak “Ilustrovanih londonskih novosti”, možda u Berijinoj kući koju je često posećivala, i saznala za majčino samoubistvo. “Nešto je u meni umrlo”, pisala je. “Nisam više mogla da se povinujem očevim rečima i volji... bez pogovora...”
(Nastaviće se)