Dva očeva šamara

NA JEDNOJ od zabava Staljinovog sina Vasilija za vreme Staljingradske bitke, u Zubalovu se pojavio Aleksej Kapler, privlačni, iskusni i slavni scenarista. Kapler je nosio nadimak Ljusja i bio je otmen neodoljiv pripovedač i ljubavnik, iako oženjan. “O, bio je tako slatkorečiv i umeo je da se složi i sa starima i s mladima, bio je i sam poput deteta”, pisala je Svetlana Staljin.
Sam Staljin bio mu je zaštitnik, nadgledao je sopstveni portret u Kaplerovim scenarijima za filmove “Lenjin u Oktobru i Lenjin 1918.”. Kapler je doneo rolnu filma “Kraljica Kristina” s Gretom Garbo. Svetlana ga je odmah očarala, i njihov položaj ličio mu je na film. “Ona je bila velika dama, a ja siromašni don Alfonso. Bila je smela i jednostavna. Meni je bilo četrdeset godina i imao sam nekog ugleda u svetu filma, (ali) nju je okruživala i pritiskala atmosfera dostojna božanstva.” Pametnu, ali sumornu Svetlanu Kapler je podsećao na lik iz nekog Diminog romana.
“Umete li da igrate fokstrot?”, upitao ju je. Svetlana mu je objasnila da je “tog dana tačno deset godina od smrti njene majke, a da se toga izgleda niko nije setio”. Njih dvoje “neodoljivo su privukli jedno drugo” - bio je rat i “posegli smo jedno za drugim”. On joj je donosio “knjige za odrasle” i ljubavnu poeziju, što joj je pomoglo da savlada strah od vulgarnog seksa o kom joj je Vasilij stalno pričao. “Plašila sam se tog dela života, koji mi je Vasilij svojim prljavim pričama predstavio kao ružan.”
NjIHOVA veza bila je strasna, ali nikada potpuno telesna. “Poljubac, to je sve”, sećao se Kapler. Ipak, Svetlani je sve to bilo uzbudljivo. “Romantično i čisto. Vaspitana sam da mislim kako je seks dozvoljen samo u braku”, otkrila je kasnije. “Otac mi ni u snu ne bi dozvolio ništa pre braka.” Ali rat je sve promenio; u svako drugo vreme Kapler bi dobro razmislio da li da zavede Staljinovu kćer jedinicu, ali “činilo mi se da sam joj zaista potreban”.
“Za mene je Kapler”, izjavila je Svetlana, “bio najpametniji, najbolji, najdivniji čovek na svetu. Zračio je opčinjujućim znanjem.” Upoznao je učenicu s uzbudljivim ratnim slobodama, vodio ju je u pozorište, dao joj je zabranjeni prevod Hemingvejevog romana “Za kim zvono zvoni”. Vasilij je u restoranu “Argavi” priređivao raspojasane zabave, pa su tu igrali fokstrot uz muziku džez orkestra. Svetlana je u školi svakog dana uzbuđeno pričala Marfi Peškovoj o svojoj romansi. Kapler joj je poklonio skup broš - bubu na listiću.
Ovog neodoljivog zavodnika dirnula je Svetlanina nesreća, ali je i uživao u novoj pustolovini i hvalio se filmskom reditelju Mihailu Romu, sada vrlo bliskom Staljinu. Kaplera je “Pravda” poslala u Staljingrad; pisao je izveštaje o bici u vidu “Pisama poručnika L.” i u njima se smelo razmetao svojom ljubavnom vezom.
“U Moskvi verovatno pada sneg. Sa svog prozora vidiš nazubljene zidine Kremlja.”
Upućene je prenerazilo ovo lakomisleno čikanje osvetoljubivog gruzijskog oca na prvoj stranici “Pravde”, ali za Svetlanu on je bio “zapanjujuće smeo i nemaran. Čim sam videla članak, skamenila sam se”, ali “osetila sam da bi sve lako moglo da ima strašan kraj.” U školi je Svetlana ispod klupe pokazala Marfi članak.
Kad se Kapler vratio, Svetlana ga je molila da se ne viđaju, ali, kako on kaže, “ne sećam se ko je predložio opasni srceparajući oproštaj”. Sastali su se u praznom stanu nekih Vasilijevih drugova, blizu Kurske stanice. Njen telohranitelj Klimov nervozno je sedeo u susednom stanu.
Berija je već obavestio Staljina, a vožd je upozorio Svetlanu “krajnje nezadovoljnim tonom da se ponašam na potpuno neprihvatljiv način”, ali je okrivio Vasilija da je kvari. Besan zbog sinovljevog razvratništva, Staljin ga je smenio s položaja vazduhoplovnog inspektora, naredio je da ga zaključuju na deset dana u stražaru, a zatim pošalju na Severozapadni front. Vlasik, Staljinov kućni dvorjanin, savetovao je Kapleru da napusti Moskvu.
Kapler mu je rekao “da ide do đavola”, ali je uredio da dobije zadatak van grada.
U međuvremenu je Merkulov predao Staljinu prepise telefonskih razgovora Svetlane i Kaplera, što gnevni očevi posrnulih kćeri obično ne dobijaju. Staljin je pobesneo. Drugog marta Kaplera su ubacili u automobil za kojim je išao zlokobni crni “pakard” “u kom je sedeo general Vlasik, sav važan”.
Vlasik i Kobulov nadgledali su u Lubjanki donošenje presude kojom se Kapler šalje na pet godina u Vorkutu zbog “antisovjetskih stavova”.
Sutradan, Staljin je bio toliko besan da je ustao ranije nego obično. Svetlana se s dadiljom spremala za školu kad je Staljin “ljutito ušao u moju sobu, što nikad pre nije učinio”. Njegov pogled bio je dovoljan da se “dadilja sruši na pod”. Svetlana kaže: “Nikada nisam videla svog oca takvog.” Usplamtele gruzijske naravi, Staljin se “gušio od besa, gotovo zanemeo”.
“Gde su, gde su?”, prosiktao je. “Gde su sva ta pisma od tvog pisca? Znam celu priču! Imam sve tvoje telefonske razgovore ovde!” Potapšao se po džepu bluze. “Dobro! Daj pisma! Tvoj Kapler je britanski špijun! Uhapšen je!” Svetlana je predala Kaplerova pisma i scenarija, ali je povikala: “Ali ja ga volim!”
“Voliš!”, zaurlao je Staljin “mrzeći samu reč”, i “prvi put u životu” raspalio joj dva šamara. Onda se okrenuo preplašenoj dadilji: “Zamisli samo kako je nisko pala. Ovakav rat besni, a ona je zauzeta jebanjem!” Zatim je Svetlani rekao: “Pogledaj se! Ko bi tebe hteo? Budalo! On ima žena koliko hoće!” Uzeo je pisma, odneo ih u trpezariju, seo za sto za kojim je Čerčil večerao i, zaboravivši potpuno na rat, počeo da ih čita. Staljinov odnos sa Svetlanom, pun ljubavi, zauvek je bio razbijen.
(Nastaviće se)