Žena u beloj kecelji

STALJIN je Ženju Alilujevu, svoju šurnjaju, zaprosio na čudan, posredan način. Berija je došao k njoj i rekao: “Ti si dobra žena, i vrlo si lepa, želiš li da se preseliš kod Staljina da mu budeš domaćica?” Ovo se obično tumači kao tajanstvena pretnja, ali je malo verovatno da bi on izneo takav predlog bez Staljinove dozvole, naročito zato što je Ženja mogla da telefonira Staljinu i da raspravi s njim.
Po Staljinovom mišljenju “domaćica” je bila idealna baba, odnosno hazjajka. Ovo je svakako bila polubračna ponuda, nespretni Staljinov pokušaj da spase toplinu starih dana od razaranja koje je sam pokrenuo. Bilo je neoprostivo nezgrapno što je poslao Beriju, koji se Ženji gadio, na ovaj osetljivi zadatak, ali to je tipično za Staljina. Ako postoje sumnje u ovu analizu, Staljinova reakcija na Ženjin sledeći potez će ih razvejati.
Ženja se uplašila da će je Berija optužiti za pokušaj trovanja Staljina. Hitro se udala za jednog starog prijatelja po imenu N. V. Moločnikov, Jevrejina, inženjera kog je upoznala u Nemačkoj; možda je on bio njen ljubavnik zbog kog joj se brak sa Pavlom, bratom Staljinove žene Nađe, zamalo raspao.
Staljin se prenerazio; tvrdio je da je to nepristojno tako brzo posle Pavlove smrti. Berijina prosidba malo drugačije osvetljava Staljinovu povređenost. Berija je raspirivao plamen tvrdeći da je Ženja otrovala svog muža; ta misao nije bila strana ovom krugu trovača. Neki kažu da je Pavlovo telo dva puta iskopavano zbog analiza.
Uprkos ovim optužbama za trovanje, Staljin je ostao očaran Ženjom; neposredno pre rata redovno se raspitivao kod njene kćeri Kire: “Kako ti je majka?” Ženji je bio zabranjen pristup u Kremlj, a Staljin je “domaćicu” potražio na drugoj strani.
Mlada sobarica po imenu Valentina Vasiljevna Istomina radila je u dači u Zubalovu od rane mladosti, početkom tridesetih godina. Godine 1938. došla je da radi u Kuncevo, Staljinovu glavnu moskovsku kuću. Staljina je privukao ovaj naročiti ideal: bujna, plavooka, guste kose i prćastog nosa, ruska seljanka, “baba” koja ume da stvori dom ni na koji način se ne mešajući u ostatak njegovog života.
Ženja je bila lepotica, ali nimalo krotka. Istu lepotu i nadmenost nalazio je i kod vrhunskih umetnica svog vremena.
Svi koji su znali Staljina tvrde da nije bio ženskaroš i da se izrazito stideo svog tela. Ne znamo ništa o njegovim seksualnim sklonostima, ali Nađina pisma nagoveštavaju da je njihov telesni odnos bio strastven. Njegov stav prema plesu pomaže da bolje sagledamo njegove odnose sa ženama - možda povezane s njegovim stavovima prema seksu. Voleo je sam da izvodi ruske igre i da bacaka nogama, ali ples udvoje ga je uznemiravao. Na jednoj zabavi rekao je tenoru Kozlovskom da ne pleše, jer je u progonstvu povredio ruku pa ne može da “uhvati ženu oko struka”.
Staljin je upozoravao svoga sina Vasilija da se kloni “žena s idejama”, pored kojih se osećao nelagodno: “Znam taj soj, haringe s idejama, kost i koža”. Najprijatnije mu je bilo sa služavkama. Sobarice, kuvarice i stražare u Staljinovoj kući zapošljavao je njegov telohranitelj Vlasik, i svi su potpisivali ugovor o poverljivosti, mada je to u ovom carstvu straha bilo sasvim izlišno. Čak i kad se SSSR raspao, vrlo malo njih je progovorilo.
Deda predsednika Vladimira Putina bio je kuvar u jednoj Staljinovoj kući, i nikad ništa nije otkrio svom unuku. Kao dečak donosio je hranu Raspućinu. Zatim je kuvao za Lenjina. Svakako je istorijski najzanimljiviji ruski kuvar.
Kremaljska frizerka, ona koja je toliko uznemirila Nađu, bila je među njima, kao i Staljinova sobarica Valentina Istomina, poznata kao Valječka, koja mu je u kući postepeno postala glavni oslonac.
“Stalno se smejala i svi smo je zaista voleli”, rekla je Staljinova kćerka Svetlana. “Vrlo mlada, rumenih obraza, svakome se dopadala. Bila je prijatna pojava, tipično ruska.” Bila je Staljinova “idealna” žena, bujna i uredna, “okruglog lica i prćastog nosa”, prostodušna, jednostavna i nepismena: “Vešto je služila za stolom i nikad nije učestvovala u razgovoru”, ali je uvek bila u blizini i kada je potrebna.
Valječka je unapređena u domaćicu, počela je da se brine o Staljinovoj “odeći, hrani, o kući, i svuda je putovala s njim. S njom je bilo prijatno ćutati, ali Staljin joj je verovao, a ona je njemu bila odana”. Staljin se neobično ponosio načinom na koji se starala o njegovom donjem rublju; posle rata jedan gruzijski zvaničnik zapanjio se kad mu je Staljin pokazao hrpe bleštavobelih gaća - ovo je svakako bio jedinstven trenutak u istoriji diktatora.
ValjeČka je često u kremaljskom stanu služila Svetlanu, a Berijina snaha Marfa Peškova je pamti u “beloj kecelji, nalik na dobru ženu sa sela, svetle kose i bezobličnog tela, mada ne debelog. Uvek se smešila. I Svetlana ju je volela”. Artjom je među malobrojnima koji su čuli kako Staljin razgovara s njom. “Rekao bi joj, u vezi s rođendanom ili nečim sličnim: ’Naravno, moram da ti dam poklon.’ ’Meni ništa ne treba, druže Staljine’, odgovorila bi ona. ’Pa, ako zaboravim podseti me.’”
Krajem tridesetih godina Valječka je postala Staljinovo društvo od poverenja i praktično njegova tajna žena, u kulturi u kojoj je većina boljševičkih parova živela nevenčano. “Valja se brinula za očevu ovozemaljsku udobnost”, kaže Svetlana. Dvor je shvatio da ona živi s njim i o tome se nije govorilo. “Da li je Istomina bila Staljinova žena ili ne, to se nikoga ne tiče”, rekao je Molotov u starosti. “Engels je živeo sa svojom domaćicom.” Buđoni i Kalinjin “oženili su se” svojim domaćicama. Valječka nije bila član Partije. Kad je zašla u godine udala se, i pred kraj Staljinovog života žalila se na ljubomorne prekore svog muža. Posle Staljinove smrti, Valječka nikada nije govorila o njihovom odnosu, ali kad su je upitali da li je operska pevačica Vera Davidova, kojoj se Staljin udvarao, ikada bila u Kuncevu, odgovorila je pomalo posednički: “Nikad je nisam videla u dači... Bila bi izbačena!”
Niko Valječku nije primetio na Jalti i u Potsdamu; tako je Staljin želeo. Prema tome, Staljinov privatni život okamenio se otprilike 1939; drame s Nađom i Ženjom koje su mu zadale toliko bola okončale su se. “Sve ovo”, seća se poljski komunista Jakob Berman, čest gost u Kuncevu četrdesetih godina, “teklo je vrlo neupadljivo i nije procurilo van najužeg kruga. Staljin je dobro pazio da se ne pojave glasine o njemu... Shvatio je koliko je ogovaranje opasno.” Ako su ostale muškarce njihove žene izdavale, on je makar tu bio bezbedan. Ponekad je pitao Valječku, kao običnu osobu, za njene političke stavove. Ipak, za ovog rođenog političara ona nije bila pravo društvo. Ostao je usamljen.
(Nastaviće se)