Lovci na medveda

STALJIN, Čerčil i Ruzvelt na Jalti su 6. februara 1945. raspravljali o bolnoj temi Poljske i o svetskoj organizaciji, budućoj Organizaciji ujedinjenih nacija. Rusija će dobiti istočne okrajke Poljske u zamenu za nemačke teritorije na zapadu. Staljin je pristao samo da uključi nekoliko poljskih nacionalista u novu poljsku vladu, uglavnom komunističku. Kad je Ruzvelt rekao da izbori u Poljskoj moraju biti “izvan svake sumnje poput Cezarove žene”, Staljin se našalio: “Tako su govorili o njoj, ali i ona je bila grešna”.
Staljin je objasnio rusku opsednutost Poljskom: “Kroz čitavu istoriju Poljska je služila kao prolaz neprijateljima za napade na Rusiju” - zato je želeo jaku Poljsku. Ako je verovati Sergu Beriji, tog dana je njegov otac došao kod njega i rekao: “Josif Visarionovič nije se ni za milimetar pomerio po pitanju Poljske”. Odobrili su tri okupacione zone u demilitarizovanoj i denacifikovanoj Nemačkoj. Amerikance je obradovalo Staljinovo ponovljeno obećanje da će napasti Japan, i pristali su na njegov zahtev za Sahalinom i Kurilskim ostrvima.
Posle sastanka, 8. februara, Staljin je priredio večeru u palati “Jusupov”: pozdravni govori bili su im osećajniji nego ranije. Velika trojica, iznurena ratom, razmišljala su o pobedi. Staljin je bio na visini, nazdravio je Čerčilu: “Čoveku kakav se rađa jednom u sto godina, čoveku koji je hrabro držao zastavu Velike Britanije. Govorim šta osećam, šta mi je u srcu i u mislima.”
Staljin je bio “u odičnoj formi”, piše Bruk, “zabavan i sjajno raspoložen”. Staljin nikoga nije prevario govoreći o sebi kao o “naivnom, brbljivom starcu”, zloslutno je nazdravio generalima koje “slavimo samo dok ratujemo, čije se zasluge posle rata brzo zaboravljaju. Posle rata njihov ugled opada, a dame im okreću leđa”. Generali još nisu shvatili da to on sam namerava da ih zaboravi.
NA OVOJ beskrajnoj večeri bio je i jedan neuobičajen gost. Staljin je pozvao oduševljenog Beriju, kojeg je tajanstvenost sve više gušila. Ruzvelt ga je primetio i upitao je Staljina:
“Ko je onaj čovek sa cvikerom što sedi preko puta ambasadora Gromika?”
“A, taj. To je naš Himler”, odgovorio je Staljin namerno zlobno. “To je Berija.” Šef tajne policije “nije rekao ništa, samo se osmehnuo pokazavši požutele zube”. Ali, “ovo ga je zabolelo do srži”, piše njegov sin, koji je znao koliko je Berija žudeo da zakorači na svetsku pozornicu. Ruzvelta je ovo uznemirilo, primetio je Gromiko, posebno zato što je Berija čuo primedbu.
Amerikanci su opčinjeno posmatrali ovog tajanstvenog čoveka. “Nizak je i debeo, nosi cviker s debelim staklima, zbog čega deluje zlokobno, ali je druželjubiv”, rekla je Ketlin Hariman.
Seksom opsednuti Berija uskoro se upustio u razgovor o polnom ponašanju riba s pijanim ženskarošem ser Arčibaldom Klarkom Kerom. Kad se dobro napio, ser Arčibald je ustao i nazdravio Beriji - “čoveku koji pazi na naša tela”. Kompliment nije bio samo neprikladan, nego i trapav. Čerčil je smatrao da Berija nije prikladan prijatelj za ambasadora Njegovog veličanstva.
“Ne, Arči, dosta je. Pazi šta radiš“, zapretio mu je prstom.
Na večeri kod Čerčila, dva dana kasnije, Staljin je nazdravio Džordžu Šestom, uz napomenu da je on sam oduvek bio protivnik kraljeva i na strani naroda. Čerčil je, pomalo ljutito, predložio Molotovu da se ubuduće nazdravlja “trojici šefova država”. Na večeri je bilo svega petnaestoro gostiju; raspravljalo se o nastupajućim izborima u Britaniji. Staljin je bio siguran da će Čerčil pobediti:
“Ko je bolji vođa od vas, koji ste izvojevali pobedu?” Čerčil mu je objasnio da postoje dve partije.
Posle završne večeri u carevoj sali za bilijar u Livadiji, Molotov je ispratio Ruzvelta nazad u Saki i popeo se u predsednički avion “sveta krava” da se oprosti.
Čerčil je proveo noć na brodu “Frankonija”, u sevastopoljskoj luci, i odleteo kući sutradan. Staljin je odmah seo u svoj voz za Moskvu. Budimpešta je pala dva dana kasnije.
Staljin je dobio od saveznika doslovno sve što je hteo, i za to se obično krivi Ruzveltova bolest i njegova slabost prema Staljinovom šarmu. Obojicu vođa Zapada optužuju da su “prodali istočnu Evropu Staljinu”. Ako se prodaja odigrala, to se verovatno desilo ranije, na konferenciji ministara spoljnih poslova u Moskvi oktobra 1943. godine.
Ipak, Staljin je sigurno oduševljeno napustio Jaltu s potpisom britanskog ministra spoljnih poslova Idna na sporazumu o povratku svih “sovjetskih” ratnih zarobljenika, od kojih su mnogi bili beli Kozaci, emigranti iz Građanskog rata koji su se borili uz naciste. Mnogi su streljani ili su stradali u Staljinovim logorima.
Ruzveltovo udvaranje Staljinu i grubo postupanje prema Čerčilu bili su greška. Ali, Staljin je oduvek verovao da će sila odlučiti ko će vladati nad istočnom Evropom, koju je okupiralo deset miliona sovjetskih vojnika.
Posle rata, kružila je anegdota koja odražava Staljinov pogled na Jaltu: “Čerčil, Ruzvelt i Staljin pošli su u lov. Ulovili su medveda. Čerčil je rekao: - Ja ću uzeti krzno, neka Ruzvelt i Staljin podele meso. Ruzvelt je rekao: - Ne, ja ću krzno, a Čerčil i Staljin neka podele meso. Staljin je ćutao, pa su ga Čerčil i Ruzvelt pitali:
- Gospodine Staljine, šta vi kažete? Staljin je jednostavno odgovorio: - Medved je moj - na kraju krajeva, ja sam ga ubio.” (Medved je Hitler, a krzno je istočna Evropa.)
Osmog marta, usred operacije čišćenja Pomeranije, Staljin je pozvao Žukova u Kuncevo na neobičan sastanak koji predstavlja vrhunac njihovog bliskog, krhkog partnerstva. Izgledao je potišteno. “Previše je radio i premalo spavao”, smatrao je Žukov. Bitka za Berlin bila je njegov poslednji veliki napor. Posle nje više nije mogao da održi takav tempo rada.
Nije bio jedini: Ruzvelt je umirao, Hitler je gotovo sasvim posenilio, Čerčil je često bio bolestan. Totalni rat naplatio je ogroman danak vođama. Staljin koji je izašao iz rata, bio je istovremeno sentimentalniji i opasniji.
(Nastaviće se)