Napad na Berlin

KAD se Staljin usredsredio na Berlin, taj veliki trofej, odlučio je da izmeni način vođenja rata: neće više biti predstavnika Stavke na frontovima. Od tada je vrhovni zapovedao neposredno.
Žukov je dobio zapovedništvo nad Prvim beloruskim frontom, sa zadatkom da pređe osamsto kilometara do Berlina. Šest miliona sovjetskih vojnika grupisano je u ofanzivi Visla - Odra. Dve sedmice kasnije, Konjev se zario u “zlato” industrijske Šleske, Žukov je isterao Nemce iz centralne Poljske, a Malinovski se ogorčeno borio za Budimpeštu. Drugi i Treći beloruski front ušli su u istočnu Prusku, na samo tlo Nemačke, u orgiji osvete; u sledećih nekoliko meseci preko dva miliona Nemica biće silovano.
Ruski vojnici silovali su čak i Ruskinje tek oslobođene iz nacističkih logora. Staljin nije mario za ovo i rekao je Đilasu: “Vi ste, naravno, čitali Dostojevskog? Shvatate li koliko je ljudska duša zamršena? Zamislite onda čoveka koji se borio od Staljingrada do Beograda, koji je prešao hiljade kilometara sopstvene razorene zemlje, preko leševa svojih drugova i svojih bližnjih. Kako taj čovek može da reaguje normalno? I čega ima strašnog u tome što se malo zabavio s nekom ženom posle takvih užasa?”
“Tri nedelje kasnije, 1. aprila 1945, ujutru, Staljin je u Malom uglu održao sastanak s dvojicom svojih najagresivnijih maršala, Žukovom i Konjevom. - Dobro. Ko će zauzeti Berlin, mi ili saveznici?”, upitao je vrhovni.
“Mi ćemo uzeti Berlin!”, odrezao je Konjev pre nego što je Žukov stigao da odgovori.
“Znači, takav si ti čovek”, nacerio se Staljin zadovoljno.
ŽUKOV je dobio zadatak da napadne Berlin s mostobrana na Odri preko visoravni Zelev, a Konjev da krene na Lajpcig i Drezden, probijajući se severnim krilom ka južnom Berlinu, uporedo sa Žukovljevim pravcem napada. Vrhovni zapovednik dvosmislica pustio ih je obojicu da veruju da će zauzeti Berlin; “ne rekavši ni reč” Staljin je povukao liniju razdvajanja između dva fronta, a onda je zastao i izbrisao liniju južno od Berlina. Konjev je shvatio da mu se dozvoljava da se uključi u juriš na Berlin - ako bude mogao.
“Onaj ko se probije prvi”, zadirkivao ih je Staljin, “neka uzme Berlin”. Istog dana, u “najvećoj prvoaprilskoj šali u istoriji”, kako se izrazio jedan istoričar, Staljin je uverio Ajzenhauera da je “Berlin izgubio svoju nekadašnju strategijsku važnost”. Dva dana kasnije, dvojica maršala doslovno su trčali na aerodrom i poleteli svaki svojim avionom u razmaku od dva minuta. Takva je, priznao je Konjev, bila njihova “strastvena želja” da osvoje nagradu. Dok su prikupljali i raspoređivali svoje jedinice, umro je Ruzvelt. Staljin je ocenio Ruzvelta kao “velikog državnika, pametnog, obrazovanog, dalekovidog i liberalnog vođu koji je produžio život kapitalizmu...”.
Šesnaestog aprila u pet sati ujutru Žukov je otvorio vatru iz 14.600 topova na visoravni Zelov. Dvojica maršala zapovedali su s dva i po miliona vojnika, 41.600 topova, 6.250 tenkova i 7.500 aviona, “najvećom usredsređenom vatrenom moći u istoriji”.
Ali visoravni su bile dobro branjena prepreka. Žukovljevi gubici bili su stravični. U ponoć je telefonirao Staljinu, koji mu se narugao: “Znači, potcenili ste neprijateljske snage na berlinskoj osi? Konjev je počeo mnogo uspešnije.”
Vrhovni je zatim telefonirao Konjevu. “Žukovu je prilično teško. Još tuče po odbrambenim linijama.” Zaćutao je. Konjev, koji je dobro znao kako vrhovni misli, ćutao je dok Staljin nije upitao: “Da li je moguće premestiti Žukovljeve tenkovske jedinice i poslati ih na Berlin kroz brešu na vašem frontu?” Konjev je uzbuđeno odgovorio da njegovi tenkovi mogu da skrenu ka Berlinu. Staljin je pogledao mapu. “Slažem se. Okrenite tenkove ka Berlinu.”
Žukov je bio odlučan da sam zauzme Berlin; ne obazirući se na tradicionalne načine upotrebe tenkova, upravo tenkovima je nasrnuo na visoravni i zaglavio se u kipućoj masi smrvljene zemlje i leševa. Izgubio je 30.000 ljudi. Staljin ga nije pozvao puna tri dana.
DVADESETOG aprila Žukov je prodro u istočna predgrađa Berlina. Oba maršala probijala su se, ulicu po ulicu, kuću po kuću, prema Hitlerovoj Rajhskancelariji. Dvadeset petog aprila Konjev je naredio napad na Rajhstag. Trista metara od zgrade Rajhstaga Čujkov, komandant Žukovljevog proboja, naišao je na sovjetske znake - bili su to tenkovi maršala Konjeva. Žukov je lično pohitao napred i zaurlao na Ribalka, Konjevljevog zapovednika oklopnih jedinica: “Šta vi radite ovde?” Razočarani Konjev skrenuo je na zapad i prepustio Rajhstag Žukovu. Ali, Staljin je ponudio novu nagradu.
“Ko će zauzeti Prag?”
Staljin je čekao u Kuncevu; odlazio je u kancelariju svakodnevno na svega sat-dva, i to oko ponoći. Dvadeset osmog aprila, u svom bunkeru, Hitler se venčao s Evom Braun, izdiktirao testament, a zatim su ispili šampanjac. Dva dana kasnije, dok se Žukov primicao, Hitler je isprobao kapsule cijanida na svojoj ženki nemačkog ovčara Blondi. Oko tri i petnaest ujutru, uz nejasno brujanje zabave na spratu, Hitler je izvršio samoubistvo pucajući sebi u glavu. Eva je progutala otrov.
Gebels i Borman nacističkim pozdravom oprostili su se od Hitlera pred lomačom u vrtu Rajhskancelarije. U pola osam ujutru Staljin je, ne znajući za ovo, došao u svoj kabinet na sastanak s Maljenkovom i Višinskim. Četrdeset pet minuta kasnije vratio se u Kuncevo.
U zoru 1. maja, načelnik nemačkog Generalštaba došao je kod Čujkova, objavio Hitlerovu smrt i zatražio obustavu vatre. Ironičnom igrom slučaja, bio je to Hans Krebs, nemački oficir visokog stasa kojem je Staljin, ispraćajući Japance u aprilu 1941, rekao: “Ostaćemo prijatelji”. Čujkov je odbio primirje. Krebs je otišao i ubio se. Kao da se 22. jun 1941. obrnuo, Žukov je, željan da prvi saopšti istorijsku vest, pozvao Kuncevo. Javio se Staljinov telohranitelj general Vlasik: “Drug Staljin je upravo otišao na počinak.”
“Molim vas da ga probudite”, rekao je oštro Žukov. “Stvar je hitna i ne može da čeka do jutra.”
Staljin je uzeo slušalicu i čuo za Hitlerovu smrt.
“Znači, skotu je došao kraj.”
(Nastaviće se)