U samrtnom ropcu

IDEM na spavanje”, rekao je Staljin veselo. “I odmarajte. Neću vas zvati.” Straža u Kuncevu se obradovala - Staljin telohraniteljima nikad ranije nije dao slobodnu noć. Zatvorili su vrata na maloj trpezariji obloženoj svetlim drvetom. Staljin je legao na ružičasti divan oko četiri sata ujutro. Bio je prilično pijan.
Osvanula je nedelja 1. mart 1953. Straža od pre podneva čekala je da Gazda ustane. Ali, čitavog dana “nije bilo kretanja”. Telohranitelji su se uznemirili. Tek u šest po podne Staljin je upalio svetlo u maloj trpezariji. Očigledno je najzad ustao. “Hvala Bogu, sve je u redu”, rekli su.
Prošla su četiri sata, a Staljin se nije pojavio. Nešto ipak nije bilo u redu. Oko deset uveče stigla je pošta iz Centrlanog komiteta. Pukovnik Lozgačov je stežući papire, nervozno otvorio vrata na maloj trpezariji i ugledao “stravičan prizor”. Staljin je ležao na tepihu, u donjem delu pižame i potkošulji, naslonjen na jednu ruku “vrlo neprirodno”. Bio je svestan, ali bespomoćan. Kad je čuo pukovnikove korake pozvao ga je k sebi, “slabašno podigavši ruku”. Stražar mu je pritrčao: “Šta je bilo, druže Staljine?”
Staljin je nešto promrljao, ali nije mogao da govori. Bio je hladan. Na podu pored njega ležali su ručni sat i Pravda, a na stočiću je stajala boca mineralne vode. Staljin se umokrio. “Da pozovem lekara?”, pitao je Lozgačov.
Staljin je samo šištao i mumlao. Lozgačov je podigao sat; stao je u pola sedam ujutro, kad je Staljina pogodila kap. Staljin je zakrkljao i učinilo se da je zaspao. Lozgačov je pojurio do telefona. Najpre je obavešten Maljenkov, a onda Berija, koji je naredio da “ne govore nikom o bolesti druga Staljina”.
Sutradan, u ponedeljak 2. marta u tri ujutro, četiri sata posle poziva Maljenkovu, u Kuncevo su došli Berija i Maljenkov. Dok je Berija energično zakoračio u predvorje, Maljenkov se, čuvši da mu cipele škripe, brzo izuo, i u čarapama, na vrhovima prstiju, kao pregojena, graciozna balerina, krenuo napred. Cipele je nosio pod miškom.
“Šta je sa Gazdom?” Pogledali su usnulog generalisimusa kako hrče pod ćebetom, a onda se Berija obrecnuo na telohranitelje: “Šta to znači?... Zašto dižete paniku? Gazda očigledno mirno spava. Ko je ovakve budale dodelio Staljinu? Idemo, Maljenkove!”
O Staljinovom stanju upoznati su zatim Hruškov i Bulganjin. Otimačina o vlast sigurno je počela već te noći. Ova četvorka odložila je pozivanje lekara sve do jutra, kada se oko Staljinove postelje okupio Politbiro. Staljin je otvorio oči, pogledao svoje saradnike jednog po jednog, a onda ponovo zažmurio. Vorošilov se s poštovanjem obratio bolesniku: “Druže Staljine, ovde smo, tvoji odani prijatelji i drugovi. Kako ti je, prijatelju dragi?”
Staljinovo lice bilo je izobličeno. Meškoljio se, ali nije sasvim dolazio svesti. Lekari su, predvođeni profesorom Lukomskim, najzad stigli, ali bili su nova ekipa i nikada pre nisu radili sa Staljinom.
“Svi su drhtali kao i mi”, primetio je Lozgačov. Najpre je prišao zubar da izvadi Staljinovu protezu, ali “toliko se uplašio da mu je iskliznula iz ruke i pala na pod”. Onda je Lukomski pokušao da skine Staljinu potkošulju kako bi mu izmerili pritisak. “Ruke su im se toliko tresle” kaže Lozgačov, “da nisu uspeli ni da svuku Staljina.” Lukomski se “plašio da ga dodirne”, nije mogao ni da mu čvrsto obuhvati zglob.
Kad je utvrđeno da je Staljin onesposobljen, Berija je “počeo s mržnjom da sikće”, ali kad god bi Staljinu zatreperili kapci, ili kad bi otvorio oči “padao je na kolena i ljubio mu ruku”. Kad je Staljin ponovo utonuo u san, Berija ga je doslovno pljuvao.
Četvrtog marta kasno uveče Staljinovo stanje se pogoršalo, disao je kratkim, plitkim uzdisajima. U pola dvanaest Staljin se zagrcnuo. Između iskidanih uzdisaja sledile su pauze. Stanje je bilo kritično. Petog marta Staljin je iznenada prebledeo i počeo da diše još pliće, sa sve dužim pauzama. Puls mu je bio slab i ubrzan. Počeo je da vrti glavom. Imao je grčeve u levoj ruci i nozi. U podne je povratio krv. Berija je prišao postelji, i kao prestolonaslednik u firmi, melodramatično objavio: “Druže Staljine, svi članovi Politbiroa su ovde, obrati nam se!” Reakcije nije bilo.
Staljin nije otvorio oči. Vođe su stali u red da se oproste, dvojica po dvojica kao đaci prema redosledu važnosti - prvo Berija i Maljenkov, zatim Vorošilov, Molotov, Kaganovič, Mikojan... Obredno su se rukovali sa samrtnikom. Maljenkov tvrdi da mu je Staljin stegnuo prste i tako ga imenovao za naslednika.
Oko devet uveče Staljin je počeo da se znoji. Puls mu je oslabio, a usne poplavele. U pola deset broj udisaja iznosio je 48 u minuti. Puls je i dalje slabio. U dvadeset do deset lekari su Staljinu dali kiseonik. Puls mu je gotovo iščezao... “Lice mu je izgubilo boju”, zapisala je Svetlana; “Crte su mu postale neprepoznatljive... doslovno se gušio pred našim očima. Samrtni ropac bio je užasan. Pred sam kraj otvorio je oči. Pogled mu je bio strašan, lud i gnevan, pun straha od smrti. Iznenada mu se ritam disanja promenio, podigao je levu ruku. „Činilo se da pokazuje nešto u visini, ili da nam preti. Sledećeg trenutka, uz poslednji napor, duša mu se otkinula od tela.
Staljinovo lice je pobledelo, bilo je spokojno, lepo, nedodirljivo”, kaže Svetlana. „Svi smo stajali nemi i skamenjeni.”
Berija je poleteo napred i prvi obredno poljubio još toplo telo; kao da je time mrtvom kralju skinuo prsten. Berija nije plakao; zapravo je „sijao” i delovao “preporođeno”. Probio se zatim između uplakanih velikaša i odjurio u Kremlj. “Otišao je da zgrabi vlast”, rekao je Mikojan Hruščovu. Svetlana je primetila da se svi plaše Berije Gledali su za njim, a onda su grozničavo “članovi vlade pohitali na vrata”. Div je otišao, ostavivši za sobom samo ljušturu starca na divanu u ružnoj kući u predgrađu.
U kući su ostali samo porodica i posluga. Mnogi su plakali. Onda se između rasplakanih sobarica progurala Valječka, Staljinova najbliža družbenica, koja je od svojih 38 godina gotovo polovinu provela uz njega.
“Teško je pala na kolena” i bacila se na mrtvo telo bez ikakvog ustručavanja, kao običan čovek u žalosti.
Ova vedra, ali krajnje uzdržana žena, koja je toliko videla, do smrti je verovala da “nikad bolji čovek nije hodao zemljom”.
Položivši mu glavu na grudi Valječka je, sa suzama na “okruglom licu, ridala iz sveg glasa kao što čine seljanke. Dugo je jadikovala, a niko nije ni pokušavao da je spreči.”
(KRAJ)