Slike očajanja

JEDNOG savršenog rovinjskog kasnog letnjeg popodneva okupio se ceo grad - meštani i turisti, sjajna ekipa tada jugoslovenskih umetnika, pisaca, kompozitora, među kojima je bio i Ivo Malec - da vidi “kočije”.
Dva ogromna bela istarska vola sa enormnim rasponom rogova koji su se završavali mesinganim kuglicama - vukla su kola na kojima je kao karijatida stajala mlada žena obavijena velovima i lozama.
Kako je ova “zavetna zaprega” - slična onoj preistorijskoj iz beogradskog Narodnog muzeja gde dva labuda vuku Apolona na kočijama - odmicala od starog grada ka Punta Korenti, tako su postepeno, nežno - kao da ih skida povetarac - spadale loze i velovi. Tako je u velovima, kao Nika Samotračka, Olja Ivanjicki na prelasku pedesetih u šezdesete ušla u mnoge živote i sećanja.
Možda je zato najbolje da Olja Ivanjicki, naša poznata slikarka, tako uđe i u ovaj kraći feljton u kom ćemo pokušati da se prisetimo njenih umetničkih podviga koji su se odigrali pre no što je vreme sazrelo da ih razume i prihvati.
Potražićemo korene njene istrajnosti u ranom detinjstvu. Skinuti poneki veo protkan zlatnim nitima, maramu koja bleska šljokicama ne bi li otkrili suštinu njenog umetničkog napora, naslutili kredo kojim se rukovodi decenijama opstajući na sujetnoj domaćoj likovnoj sceni.
Ne diskreditujući druge, a time i svako drugačije mišljenje, ona je išla putem koji su mnogi osporavali (“Proplakala sam tih deset dana, posle prve samostalne izložbe” op. a.). Sav taj revolt, javne poruge i bezbroj ostalih reakcija koje su izazvali eksponati, stvaralo je atmosferu koja se neće ponoviti u Beogradu. Međutim, u intervalu koji obuhvata vidljivo zaokružen period stvaranja naše moderne umetnosti - dugo pojavljivanje Olje Ivanjicki je posebno i po tome što pokreće pitanje granica. Ali, ne iz formalističkih razloga, nego, naprotiv, iz sasvim suprotnih, suštinskih koji prevazilaze i samu sferu umetnosti.
Rođena u Pančevu, ona će, seleći se s roditeljima, do Beograda stići preko Kragujevca, gde je provela rano detinjstvo. “Još i danas sanjam taj naš stan u Ulici vojvode Mišića 19 u Kragujevcu. Bio je udoban, gotovo prazan, romantičan, uvek pun gostiju.”
Roditelji Rusi - Veronika i Vasilije, koji su, kao i mnogi drugi emigranti, posle Oktobarske revolucije spas potražili u Srbiji, nisu zadugo zajedno pružali toplinu svojoj maloj kćerki: “Majke se sećam samo kroz jedna staklena vrata, jer su me još kao bebu odvojili od nje, da se i sama ne bih inficirala.”
Majka Olje Ivanjicki je umrla mlada, u 27. godini, od tuberkuloze.
Otac, inženjer u Vojno-tehničkom zavodu, nikada se više nije oženio. Ipak, trudio se da kćerki pruži što više topline i osećaj doma.
Da bi dom Ivanjickih odisao porodičnom atmosferom, ali i da bi krhka, bolešljiva devojčica bila okružena brigom i pažnjom, tu su boravile “neke stare Ruskinje”. Zvala ih je “gospođe”.
Ali, to rano detinjstvo nije teklo kao na ruskim slikama, gde se dečurlija okružena dadiljama valjaju po travi sa Borzojima.
Oljine “gardedame” su prema njoj bile stroge. Spremale su je, raklo bi se, za neizvesnu budućnost, jer one su svoju u carskoj Rusiji izgubile nenadano i definitivno i shvatile su da “sutra” nije ni blagonaklono ni predvidivo.
“Već u šestoj godini meni se govorilo: ’Dugme ušij sama’.” I ja sam to činila shvatajući da sam sama. Tek danas se javljaju te traume: ako pokidam dugme, ja ga ne ušivam.
(Nastaviće se)