Kami pred platnom

SUDEĆI po prihvatanju i “razumevanju” njenog umetničkog angažmana, Ivanjicka je suviše rano napravila iskorak. Analizom se niko nije bavio. Performans je bio savršen povod za malograđansko-sindikalni skandal i tekst, ali ne i povod za likovnu kritiku.
“Beogradska je slikarica, poznata samoreklamerka Olja Ivanjicki, pokazala da i ona želi pokazati šta ima tj. kakvo joj je napola razgolićeno tijelo. Pokazala se, kao što je i naslovljena ta njena parada, ’u tri dimenzije’...”
Tako “Vjesnik” u jednom tekstu iz šezdesetih šiba po “intelektualnom skidanju” umetnice. U stvari moglo bi se zaključiti da je “Vjesnikov”, autor - izvesni R. Č. zapravo razočaran sa “onih nekoliko centimetara ispupčenih dojki”, pa joj, valjda zato još u naslovu poručuje “Olja budi još golja”.
U takvoj situaciji možda je bilo za umetnicu svrsishodnije da nastavi dijalog sa renesansom. Bolje “sagovornike” je imala u Leonardu da Vinčiju, Dela Frančeski, u Mikelanđelovom Mojsiju koji ju je, uostalom, prvi dočekao na stepeništu Likovne akademije u Rajićevoj kad je pošla na polaganje prijemnog ispita.
I kad je 1988. dobila tada još prestižnu Sedmojulsku nagradu ona se sećala “koliko je likovna kritika bila protiv” njenog rada i “jedino sam dobro shvatila da postoji veliki nesporazum između nas koji se bavimo umetnošću i okoline”. Jer, “između napora da se bilo šta uradi i napora onih koji taj rad ocenjuju - postoji veliki zid”. Ali - “moje su muke počele veoma rano”, poverila se “Ilustrovanoj politici” 1970. Babuške kojima je bila okružena u Kragujevcu, “lažne babe”, jer pravih nije imala, “su se sastajale i uvek razgovarale o mojim lošim postupcima. Ne sećam se da su ikada pomenule i neku lepu osobinu”.
Lepe osobine - njene i(li) njenog slikarstva prepoznavala je publika, što se može zaključiti po nagradama publike koje je dobijala izlažući na Oktobarskom salonu. Ima dve vrste publike, još 1970. zaključuje Ivanjicka - jedna je neobaveštena, sve joj je novo i nepoznato, a druga je razmažena, pa je može uzbuditi samo nešto izuzetno.
Malo ih je, kao šezdesetih Josip Depolo, prepoznalo da “viziju i senzibilnost Olje Ivanjicki moramo tražiti na nešto drugačijoj talasnoj dužini!” i tamo gde je “dosledno iskorišćeno načelo jedinstva suprotnosti”. Bilo bi dovoljno da je u svom eseju primetio samo da “Olja ’pripoveda’ na način Kamija ili Joneska”. Ali, u Beogradu se od toga nije moglo živeti...
- U vreme velike i opšte nestašice, još negde 1964. godine, Kosta Bradić i ja smo izmislili rasprodaju slika po pristupačnim cenama. To smo radili dve, tri godine i to u ateljeu. Tako je slika postala nešto pristupačno o čemu svako može da se raspita, da dođe i bira i kupi. Da nema onaj strah koji mnogi imaju kad ulaze u muzej ili atelje. Tako smo razbili jedan zatvoren sistem. Po ugledu na nas i prodajna galerija “Beograd” je počela da pravi prodajne izložbe za Novu godinu. Galerija je davala popust, kupovalo se na kredit i u više rata i od ujutro su bili redovi pred Kosančićevim vencem 19.
- A, onda se postavilo pitanje kakve i koje slike interesuju kupce. Ja sam uspela da proturim sve što sam htela. Počeli su da mi veruju da na slici ne mora da bude cveće, mrtva priroda, pejzaž. Ja sam bila luda za kosmonautima. Gurala sam astronaute, vanzemaljce, sve što sam volela i mislila da treba da se pojavi. Da bude viđeno. Da bude prepoznato. Da se osvoji nova teritorija.
(Nastaviće se)