Sama sebi menadžer

OLJI Ivanjicki je, kao u “Vjesniku” šezdesetih, predbacivano da je samoreklamerka. Ali, “kako bi neko mogao da bude prisutan na javnoj sceni a da sam u tome ne učestvuje?”. I, bilo bi bolje kad bi umesto mene nastupale slike, ipak nijedna slika bez svog autora ne može ništa, bar ne u svom “detinjstvu”. Ako je prepuštena samoći ateljea, tu će i ostati i možda će imati sreću da je neko otkrije za 100 godina ako preživi sve što može da joj se desi - od požara, potapanja, cepanja...
Za razliku od onih sklonih lamentu koji sve prepuštaju “prstu sudbine” ona je smatrala (i smatra) da umetnik mora da preduzima sve što može da osigura, da obezbedi život i trajanje svom delu. Zato je, svojevremeno - pre petnaestak godina, i otvaranje “Ktitorove” prodavnice nameštaja u Ulici 29. novembra bilo dobro mesto da se skrene pažnja na sliku, pogotovo posle bezmalo dvodecenijske izlagačke pauze. Ono što je po anahronom shvatanju samoreklamerstvo, danas zovemo marketing. Ivanjicka je znatno pre svojih kolega shvatila da umetnik sam sebi mora da bude menadžer, tako je još jednom iskoračila pre ostalih i dokazala da nepogrešivo precizno osluškuje i prepoznaje vreme u kom živi.
Sliku nisu spasavali samo mnogobrojni intervjui umetnice. Znatiželja čaršije za intimni život slikarke inteligentnim manevrom je skretana ka delu: “Intimni život ću srediti kad uradim kapitalno delo”, bila je jedna od izjava iz sedamdesetih. Škakljivi nagoveštaji su zapravo podgrejavali interesovanje za autora i njegovo delo. Ivanjicka se u svakom novinskom članku, svakom prilikom fotografiše ispred svoje slike!
Muškarci?
To najbolje otkriva (i skriva), javnosti nedostupna, “Bela knjiga” Olje Ivanjicki. Lepi mladići što sede na kamenim zidovima, opruženi na pesku u koji je, negde, umotana i Olja, parkovi, atelje... Ali, i dve karte za (neku!?) bioskopsku predstavu. Poruka jednom zakačena za vrata na Kosančićevom vencu 19, ispisana slovima isečenim iz novima: “Volim te”. Fotografije (na jednoj ugodni razgovor ispred kamina od bračkog belog kamena!), poruke, pesme, pozivnice na prijeme u ambasade. Ponešto iz tog “zabrana” Ivanjicka je pustila na dnevnu svetlost kao, na primer, pesmu Vaska Pope “Olja Ivanjicki”. A, onda kada je smelo, otvoreno kao na dlanu pokazala emocije objavivši svoju prepisku sa Šejkom u “Ogledalu ljubavi” da li je publika tu prepoznala i strast i odanost, i mudrost (“Moraš biti što tajanstveniji, to ljudi vole”), pisma kao pesme u prozi.
Olja prepoznaje, jasno vidi kako su raspoređene karte: “Muškarci i dalje određuju naše sudbine. Potpuno su polovični... Tu u toj zbrci i galami žene im nisu potrebne.”
Ali, jasno, ona je žena od glave do pete i ima svoju misiju i treba opstati - biti! Od početka, od studija... do zadnjeg daha. I, očito je bio njen stav: nikako povlađivati. Nije birala lakši put. Muškarci bi lepotici, umetnici lakše oprostili da ih je dočekivala u radnom mantilu (poput onog Zore Petrović) natopljenog bojom, pa još i raščupana zaneta nad platnom. Ili, da bar nije koračala ispred svog vremena - zato je likovna kritika valjda, prećutala performanse, objekte i instalacije.
O skulpturi je Pavle Vasić, pedeset i neke, napisao tek jednu rečenicu vezanu za “Trijumfalnog konja”. A, to je bila skulptura koja je i formom i temom bila rame uz rame sa danas priznatim velikanima, onom “reprezentacijom” vajara koji se računaju za prekretnicu koja je raskrstila sa soc-realizmom.
(Nastaviće se)