Svetlo Biblije

SVET ove godine sadržajima različitih formi slavi jedinstveni civilizacijski rođendanski datum: 550 godina od štampanja prve knjige, “prvorođene Biblije”. Rođendanska čestitka u feljtonističkoj formi počinje prvim, biblijskim pomenom reči Knjiga koja isijava svetlom svetstva. Biblija, u formi koju joj je prvi darovao Gutenberg, od 1885. godine (otkad se računaju tiraži knjiga) do danas je prodata u 2,5 miliona primeraka, i prevedena na 2.233 jezika! Dakle, najčitanija i najprevođenija knjiga! Majka svih knjiga , u “Otkrovenju Jovanovom”, ovako “govori” o božanskoj knjizi i njenom “čitanju” i “tolmačenju”:
“1. I videh u desnici onoga što seđaše na prestolu knjigu napisanu iznutra i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata. 2. I videh anđela jaka gde propoveda glasom velikijem: ko je dostojan da otvori knjigu i da razlomi pečate njezine? 3. I niko ne mogaše ni na nebu ni na zemlji, ni pod zemljom da otvori knjigu ni da zagleda u nju... 5. I jedan od starješina reče mi: ne plaši se, evo je nadvladao lav, koji je od koljena Judina, korijen Davidov, da otvori knjigu i razlomi sedam pečata njezinijeh... 7. I dođe i uze knjigu iz desnice onoga što sjeđaše na prijestolju. 8. I kad uze knjigu, četiri životinje i dvadeset i četiri starješine padoše pred janjetom, imajući svaki gusle, i zlatne čaše pune tamjana, koje su molitve svetijeh... 9. I otidoh k anđelu, i rekoh mu: daj mi knjižicu. I reče mi: uzmi i izjedi je; grka će biti u trbuhu tvojemu... 10. I uzeh knjižicu iz ruke anđelove, i izjedoh je; i bijaše u ustima mojima kao med slatka, a kad je izjedoh, bijaše grka u trbuhu mojemu...“
Stari sumerski “Ep o Gilgamešu” (12. vek pre Hrista) svojevrsni je zbir malih “kamenih knjiga”. U samoj “iznutrici” epa, u tekstu na jednoj od kamenih ploča, spominje se jedinstvena “knjiga”: “Sve sagleda on, zemljodržac,/ upoznade svakog, sve razumede,/ skrovite dubine mudrosti i svega... upisa na kamene ploče sve tegobe...”
Rimski “humorista”, Marcijal (40-102), aforističkom žaokom piše o fenomenu “poklanjanja knjiga”. On svoju duhovitu “sitnu knjigu” overenu polemičkim i ironičnim pečatom, šalje prijatelju Pontilijanu: “Tužiš se što knjigu svoju/ neću nikako da ti dam./ Zašto? Zato što ćeš mi tada/ ti poslati svoju, to sigurno znam./”
U ajetima Kurana (612
-639), svete knjige, zapretena je opomena budućem čitaču o snazi svetoteksta, o veličini Knjige!
Čitač, uči Kuran, ne čita u svoje, nego “u ime Gospodara tvoga koji stvara”. “Bagdadske priče” egipatskog naučnika, Dauta Salema, svojesvrsna su pohvala različitim “slikama i prilikama” knjige, knjigama u nekoliko ruku. U jednoj priči neki “pravedni kralj”, zanesen naukom i umetnošću, naručuje da mu se napiše neverovatna, apsolutna knjiga - istorija sveta! Nakon dvadeset pet godina pisanja autor gigantske, monumentalne knjige, natovarene na dvadest, na četrdeset kamila, predade kralju dar.
Knjiga se, međutim, na neverovatan način kruni do samo tri riječi: “Kralj reče: - Meni je šezdeset godina, telo mi je oronulo i nisam u stanju da pročitam celu tu ogromnu knjigu. Idi i skrati je. Za deset godina istoričar dođe s dvadeset kamila i zatraži da ga puste kralju. Stari kralj mu reče: - Sad sam još stariji nego onda, pa mi je vid oslabio, idi i još skrati knjigu. Svedi je na jedan tom.
Za pet godina istoričar dođe u kraljevu palatu. Za njim je išao jedan sluga i nosio ogromnu knjigu. Kad dođe na vrata palate, vidje ljude kako plaču. Upita ih zašto plaču a oni mu rekoše: - Kralj je bolestan.
On zamoli da ga puste unutra i kralj mu dozvoli, te on uđe s knjigom. Kad kralj vide tu veliku knjigu, reče mu jedva uspevajući da se osmehne: - Istoričaru, meni je sad sedamdeset pet godina i za koji čas ću umreti, pa nemam vremena da čitam tu knjigu. Sažmi mi istoriju sveta u tri reči, da je saznam pre nego što umrem. Sa suzom u očima, istoričar reče pravednom kralju, koji je bio na samrtnom odru: Gospodaru, čovekova povest do sada je - rodio se, živeo i umro!
(Nastaviće se)