Lice kao ogledalo

ERAZMO Roterdamski (1446-1536) u „Pohvali ludosti“ brani pravo na šaljive, duhovite knjige, koje, takođe, čitaču mogu biti od koristi otkrivajući ,mu lica istine: “Zato neka moji kritičari misle, ako im je milo, da samouk se radi zabave igrao kamenčićima ili, ako im je draže, da sam jahao na leđima drvenoga konjića. Kakva je to nepravičnost kad u životu rado dozvoljavamo šale pri svakom delu, a čoveku koji se znoji nad knjigom ne dajemo nikakve oduške, pa čak i kad se u njegovoj šali skriva istina i kad se igra razvija tako da čitalac može od nje imati više koristi, ako ima nosa, nego od nekih pedantnih i uglednih rasprava...”
Nikolo Makijaveli (1469-1527), pisac i sekretar Firentinske Republike, svoju znamenitu knjigu „Vladalac“, posvećuje vladaru, Lorencu Medičiju. Makijaveli ne voli „kićene knjige“ koje bilo kome podilaze:
“Iako smatram da ovo delo ne zaslužuje čast da Vam bude poklonjeno, ipak gajim nadu da ćete ga Vi blagoizvoleti primiti, jer od mene dobiti većega dara ne možete nego što je mogućnost da za veoma kratko vreme saznate sve ono što sam ja godinama proučavao, izlažući se svakojakim naporima i opasnostima. Ovo delo nisam nakitio i pretrpao zvučnim frazama, nadmenim i visokoparnim rečima, ni bilo kakvim stilskim veštinama ili spoljnim ukrasima, pomoću kojih mnogi pisci običavaju da izlažu tok priče i da kite svoje knjige, jer sam želeo da ga ne ulepšam, kako bi privlačilo pažnju isključivo istinitošću zaključaka i ozbiljnošću sadržaja...”
Francuski pisac, Fransoa Rable (1494-1553), je napisao duhovitu knjigu, “Pohvali ludosti”, u kojoj Gargantua naprosto „jede“ svoju priručnu biblioteku. Gargantua je nezasiti čitač koji pročitane knjige zna napamet, i to - natraške: “Zatim mu čitaše De modis significianti sa komentarima Vetropira, Ugursuza, Mnogotakvijusa, Gualehola, Joce Teleta, Nevredijusa, Guzijusa i mnogih drugih. U to je vreme utrošio više od osamnaest godina i jedanaest meseci. A znao ih je tako prevashodno da je mogao, kad god zaželiš, naizust i natraške da ih izduši u po dana i u po noći... Jer ja, bogme, sastavljajući ovu knjigu gospodstvenu, nisam na nju utrošio i utucao niti više vremena niti neko drugo vreme nego ono koje mi je bilo određeno za telesno okrepljenje, to će reći da se najedem i napijem...”
“Savršeni čovek je ujedinjenje božanskih i prirodnih, sveopštih i delimičnih svetova. On je knjiga u kojoj su ujedinjene sve božanske i prirodne knjige.“, učio je arapki filozof Gurgani. Davno su izabrana usta rekla da je ljudsko lice tajanstvenim slovima ispisana knjiga. Naše lice je, dakle, knjiško ogledalo. Viljem Šekspir (1546-1616) takvu jednu knjigu ljudskog lica „otvara“ u „Romeu i Juliji“:
Grofica Kapulet: - Šta ti kažeš? Bi li mogla voleti/ plemića ovog? Videćeš ga sad,/ večeras na gozbi. Pročitaj mu knjigu/ lica, pronađi zadovoljstvo što je/ perom lepote ispisano tu;/ osmotri na njemu skladne crte ove/ kako jedna drugoj daju čari nove;/ a šta u toj knjizi ne bude ti jasno,/ njegove će oči izraziti glasno./ Savršenstvu sveske te ljubavi jakom,/ tog divnog mladića nevezanog brakom/ treba samo povez. Ribi treba voda,/ a lepom da se lepa žena doda./ U očima mnogo knjiga slavu stiže/ kad joj zlatne kovče stežu zlatne priče./ Ti ćeš s njim deliti sve čari što ima,/ i s njim umanjena nećeš biti njima...“
Miguel Servantes (1547 - 1616) je napisao knjigu protiv knjige - „Don Kihota“ kojim je polemićki ismejao viteške romane. U romanu, na jednom mestu, dva lika (paroh i gazdarica) se na najbrutalniji način svete „lepim knjigama“. Ubice knjiga zamalo da vatru ništenja nahrane i Servantesovom knjigom: “Uđoše u sobu svi i sa njima gazdarica i nađoše preko sto komada velikih knjiga vrlo lepo ukoričenih i mnogo malih. A kad ih gazdarica ugleda, žurno izađe iz sobe i odmah se vrati sa škropionicom svete vodice i jednim škropilom govoreći: - Uzmite, milostivi gospodine parohu, poškropite ovu sobu da ne bi tu bio kakav od onih mnogih čarobnjaka što su u ovim knjigama, pa da nas očara za kaznu što hoćemo da ih uništimo.
Nasmeja se paroh prostoti gazdaričinoj pa reče berberinu da mu dodaje jednu po jednu knjigu, da vidi o čemu pišu jer bi se mogla naći koja da ne zaslužuje ognjenu kaznu... Nego, kakva je to knjiga do nje?, „Galateja“, Miguela Servantesa, odgovori berberin. - Taj Servantes već mi je toliko godina veliki prijatelj i znam da se bolje razumeva u nedaćama nego u stihovima...
(Nastaviće se)