Čitaocu - dukati

FRANCUSKI pisac Sirano de Beržerak (1619 - 1655) je u priči “Drugi svet” opisao “priručnu” biblioteku sa raznovrsnim knjigama rezbarenih korica, ukrašenih dijamantom i biserima. Međutim, u biblioteci je bajoslavna knjiga-sat koja “otkucava” sebe i svoju tekstualnu nutrinu:
“Otvarajući rezbariju, unutra sam našao ne-znam-šta od metala, skoro slično našim satovima, koje je ispunjeno neizmernim brojem malih opruga i nevidljivih mehanizama; to je doista Knjiga, ali bajoslavna knjiga koja nema ni listova ni slova; to je knjiga kojoj su oči nekorisne za učenje; samo su potrebne uši. Dakle, kad neko želi da čita, on navije mehanizam velikim brojem različitih ključeva, zatim okrene kazaljku na poglavlje koje želi slušati i istovremeno iz unutrašnjosti poteku, kao iz usta čoveka ili nekog muzičkog instrumenta, različiti i raznovrsni zvukovi koji služe kao jezički izraz među mesečevim velikašima...”
Neobične knjige čitaču poklanja njemački pisac Grimelhauzen (1620-1676) u romanu “Simplicimius”. Junak romana čitanje svete knjige doživljava kao razgovor sa junacima. Taj čitač uči azbuku ispisanu na brezovoj kori, i sam pišući svoju knjigu na palminim listovima. Grimelhauzenov junak budućeg čitača nagrađuje dukatima:
“Naposletku sam pronašao da se na jednoj vrsti velikih palminih listova može vrlo dobro pisati sokom od varzila, koga je na ovome ostrvu bilo raznih vrsta, kada se ono pomeša s limunovim sokom, što me je veoma obradovalo, jer sam sada mogao da sastavljam prave molitve i da ih ispisujem...
Ja opisah sve što mi je još padalo na pamet u ovoj knjizi koju sam napravio od gore pomenutih listova, pa je, zajedno sa gore pomenutim dukatima, zaostavštinom moga druga, ostavih na ovo mesto, da je, ako možda pre ili posle dođu ovamo neki ljudi, mogu naći i otuda izvesti ko je stanovao na ovome ostrvu pre njih...”
Francuski pisac Volter (1694-1778) u “Kandidu” zameće polemiku povodom Homerove “Ilijade”. Jedan od polemičara smatra da je reč o knjizi koja se čita iz strahopoštovanja, knjizi u kojoj bogovi tresu praznu slamu, a lepa Jelena ni sama ne zna koju ulogu igra:
“Sedoše za sto i posle izvrsnog ručka odoše u knjižnicu. Primetivši jednog Homera, sjajno povezanog, Kandid pohvali dobar ukus presvetloga. ’Evo jedne knjige’, reče on, ’koja je bila prava naslada za velikog Panglosa, najboljeg nemačkog filozofa’. ’Ali za mene ona to nije’, odgovori hladno Pokokurante. ’Nekad su me ubedili te sam poverovao da nalazim uživanja kad je čitam, ali to stalno ponavljanje borbi koje liče jedna na drugu, ti bogovi neprestano nešto rade, a nikad ništa do kraja ne urade, ta Jelena koja je povod ratu i koja jedva igra neku ulogu...’
Svi iskreni ljudi priznali su mi da ih je ta knjiga uspavljivala, ali su je uvek morali držati u svojoj knjižnici kao spomenik iz starina i kao one zarđale medalje koje više nemaju prođe... “
“Od knjiga samo tražim da mi pružaju zadovoljstvo kroz poštenu zabavu”, pisao je francuski filozof Mišel Montenj. Gavril Stefanović Venclović (1711-1749), pesnik i duhovnik, sanja o knjizi koja piše svoga autora, o knjizi čiji je autor preobražen u Slovo. To je idealni “manastirik”: “Ja bih savijen svitak/neka se Božje Slovo/napiše u meni...”
Tristan Šendi, pomalo “rastrojeni” lik istoimenog romana Lorensa Sterna (1713-1768), na deliričan način piše knjigu svoga života. Tristanov životopis menja svoj oblik poput amebe, a vreme teče unapred i unazad. Tristan munjevitom brzinom piše, a knjiga života mu “beži” ispod olovke. Pisac životopisa piše knjigu koja će, na kraju krajeva, “nokautirati” kritičare:
“Ja sam ovoga meseca za čitavu godinu stariji nego što sam bio pre dvanaest meseci; i stigao sam, kao što vidite, skoro do polovine moje četvrte knjige - a ne dalje od prvoga dana mojeg života - što dokazuje da sad imam da opišem tačno još tri stotine šezdeset i četiri dana života više nego kad sam započeo pisati; i tako, umesto da napredujem kao svaki običan pisac u delu koje radim - ja sam, naprotiv, odbačen za toliko knjiga unazad...
A iz kojeg bi ih razloga trebalo skraćivati? Ako produžim ovako trebalo bi da živim tačno 364 puta brže nego što pišem... Moj život je neprekidna digresija, od kolevke pa do moga groba...”
(Nastaviće se)