Mesečev drug

JOHAN Volfgang Gete (1749 - 1832), ”otac svetske književnosti”, zadužio je čitače knjige različitim dozama semantičkog punjenja. Doktor Faust, osobenjak, alhemičar čitanja, ima prebogatu ”malu”vavilonsku biblioteku. Faust je čitač-mesečar, i druge zavodi tom čitalačkom mesečinom. Faustova biblioteka je svojevrsna ”zvezdarnica”:
”O, kad bi gledao, Meseče žut,/ na moju muku poslednji put,/ ti, kog sam mnoge noći, puna briga,/ za ovim pultom dočekivo:/ ti si se iznad hartija i knjiga,/ sumorni druže, pojavljivo. To mile knjige oko mene, crvotočne, prašine pune,/ do vrha sobe zasvedene hartija žuta koja trune. Oh, do predela stigosmo zvjezdanih!/ Druškane moj, prošlost vremena bezdanih/ Za nas je knjiga sa sedam pečata...”
Vilijam Blejk (1757 - 1827), engleski pesnik ”milosti, saučešća, mira i ljubavi” oseća knjigu kao božanski dar. Bio je vernik pisanja i čitanja, žudeći za knjigama napisanim na laticama cveta i za medenim knjigama čije su korice raširene ”od Severa do Juga”. Te knjige mogu se čitati u spevu ”Evropa”:
Gospodaru, tvoj sam! Naređuj mi, jer ja moram/ slušati.” Onda mi kaži što je stvarni svet, i je li mrtav?”/ Smejući se, on odgovori: ”Napisat ću knjigu na/ laticama cveća,/ Ako me budeš hranio ljubavnim mislima i pokadšto/ mi davao/ šalicu blistavih, pesničkih maštarija... Albionov se Anđeo pope na Stenu Noći./ On ugleda Urizema na Atlantiku;/ I njegovu medenu Knjigu,/ Koju Kraljevi i Svešenici prepisaše na/Zemlji,/ Raširenu od Severa do Juga...”
Nemački pjesnik, Fridrih Novalis (1772 - 1801), i sam strastveni ljubitelj knjige, nudio je neobične ”recepte” čitanja. Novalis bi već posle nekoliko pročitanih stranica ”pročitao” pisca i ”izmerio” vrednost knjige! Identifikaciju suštine knjige započinjao bi od njenoga naslova. Predgovor je smatrao ”korenom i kvadratom” dobre knjige. I sam je neku dobru knjigu čitao celoga života:
”Ne znam, ali meni se čini da je previše čak i onih izvrsnih knjiga. Koliko vremena provodim samo uz jednu dobru knjigu, ili, bolje reći, svaka dobra knjiga je za mene ono čime mogu celog života da se bavim - predmet uživanja koje se nikad ne iscrpljuje...”
NEOBIČNU igru s knjigom ”zameće” nemački pisac Hofman (1776 - 1821), u priči ”Izbor neveste”. Lik priče je ”apsolutni čitač” džepova uvek punih knjiga. Čitao je svugde i na svakom mestu: u šetnji, u crkvi, u kafani... U priči se otvara ”čarobna kutija” i u njoj, između ostalog, ”čista knjiga”, i knjiga koja se preobražava u knjigu po želji čitača:
”Albertina ustade i tajnom kancelarijskom sekretaru pruži ključić kojim on odmah otvori kutiju. Međutim, strašno se uplašio kad ne nađe Albertininu sliku nego malu, u pergament povezanu knjigu koju otvori, ali ona je imala samo prazne, neispisane listove... ”A sad pomislite na neko retko delo”, produži zlatar, ”koje ste, možda, dugo uzalud tražili i niste mogli da ga dobijete ni u jednoj biblioteci...”
”Ne mislim ni na šta drugo nego na delo Johanesa Bera o muzičkom ratu ili Opis glavnog dela bitke između dveju junakinja, kompozicije i harmonije, kako su počele da se čarkaju i, najzad, kako su se, posle krvavog sukoba, opet izmirile.”
”Izvadite knjigu iz džepa”, reče zlatar; a tajni kancelarijski sekretar glasno podviknu od radosti kad otvori knjigu koja je sada bila muzički rat od Johanesa Bera. ”Eto vidite”, reče sad zlatar, ”posredstvom knjige koju ste našli u kutiji stekli ste najbogatiju, najpotpuniju biblioteku koju je ikad iko imao, a pored toga, uvek je možete sobom nositi. Jer, kad tu značajnu knjigu imate u džepu, svakog puta kad je izvučete biće ono delo koje ste upravo zaželeli da čitate...”
Francuski pisac, Alber Šamiso (1781 - 1838), u ”Čudnovatoj povijesti Petra Šlemila” prijatelju
-čitaču daruje ”čestitu knjigu”. Šamiso sanjari (kao i Šlemil) za knjigom koja sama dolazi do svoga suđenog čitača.
(Nastaviće se)