Gospoda čitaoci

NEKE knjige treba tek okusiti, druge progutati, a tek poneku sažvakati i svariti; to jest, neke treba čitati samo delimice; druge čitati ali ne pažljivo; a tek mali broj valja čitati u celini, vredno i marljivo”, preporučivao je “recept čitanja” engleski filozof Frensis Bekon.
Pustolovni nemački pesnik, Hajnrih Hajne (1797 - 1856), na svojoj “koži” je osetio policijske racije i carinske kontrole. Na jednoj od bežanija iz svoje domovine, “nemačke, zimske bajke”, pred pruskim carinicima je sve svoje knjige “sakrio” u glavu:
“Horda je pruskih carinika već/ Po mom prtljagu rila./ Čakšire, rublje - njuškali su svud/ I rili, s puno brige,/ Tražeći čipke, nakit skup/ I - zabranjene knjige./ Lude, što prtljag rujete moj!/ Ko da se tu šta krije!/ Šverc koji sobom uzeh na put/ Samo u glavi mi je. I knjiga nosim u glavi tma!/ Ona je - verujte meni -/ Ko cvrkutavo gnezdo baš/ Od knjiga što vlast ih pleni./ Knjižnica Sotone - dajem reč! -/ Teško da ima gorih./ Opasnije su no što ih sam/ Fon Falersleben stvori!...”
Francuski pisac Onore de Balzak (1799 - 1850) u “Propalim iluzijama” piše i o “propalim knjigama”, knjigama koje, neprodane, čame u magacinima. Ovako se, u Balzakovoj verziji, cenkaju knjižar i izdavač:
“- Kad bi knjige išle onako, kako bi hteli izdavači, bili bismo milioneri, moj dragi majstore; ali one idu onako kako žele čitaoci... Koliko si na svom poslednjem putovanju prodao Ducangea?
-upita ga Pirshon. Prodao sam dvesta komada “Malog starca iz Čalaisa”, ali sam morao, da mi to uspe, dati uz pola cene dva druga dela, kod kojih nam nisu dali tako velik popust, i koja su postala lepi slavuji. Kasnije je Lusijen doznao da su ovaj nadimak “slavuj” dali knjižari delima koja leže u pretincima u dubokoj samoći njihovih dućana...”
Ruski pisac Vladimir Odojevski (1803 - 1869), u priči “Dela viteza Đanbatista Pirabezija” dočarava lik strasnog bibliofila “tankog” novčanika. On je zaljubljen u stare knjige, i majstor je cenkanja, “i uz to škrt do preteranosti”. On posebno obožava stare knjige sa štamparskim greškama, i spreman je da ubije zbog knjige:
“Vi možda niste doživeli oduševljenje bibliomanije; to je jedna od najjačih strasti, kad joj se samo prepustite i ja potpuno razumem onoga nemačkog pastora koga je bibliomanija dovela do ubistva. Ja sam još nedavno - iako starost umrtvljuje sve strasti, pa čak i bibliomaniju - bio spreman da ubijem jednoga svog prijatelja koji je krajnje hladnokrvno, kao u javnoj biblioteci, razrezao na mome elzeviru jedini tabak koji je služio kao dokaz da su na tome primerku rubovi potpuni, a on se, Vandal, još iščuđava mojoj ljutnji...
I vi niste dostojni da se nazovete bibliofilom, ako vam srce ne zaigra od radosti kada, došavši do kraja, ugledate četiri pune stranice štamparskih grešaka, pouzdan znak da je to upravo ono najređe izdanje Aldovih, biser knjižnih riznica, čiji je veliki deo primeraka uništio sam izdavač, u ljutnji zbog štamparskih grešaka...”
Mnoge su knjige skončale na lomači, i u mnogim knjigama lomača je opisana. Ali, “najslavnija” lomača knjiga je u “Holokaustu sveta” Natanijela Hotorna (1804 - 1864). U toj plamenoj biblioteci, u signaturi pepela našle su se knjige najvećih majstora pisanja Voltera, Miltona, Šekspira. Hotorn u plamenu traži i svoje knjige:
“Mali, bogato pozlaćeni francuski svesci iz prošlog stoleća sa stotinu tomova Voltera iščezavali su u bleštavom pljusku varnica i jezičcima plamena; dok je savremena književnost istog naroda gorela crvenim i plavim plamenom i bacala paklensku svetlost preko lica promatrača dajući im svima lik šarenih đavola. Iz zbirke nemačkih priča izbijao je miris sumpora.
Engleski klasični pisci predstavljali su odlično gorivo pokazujući, svojstva zdravih hrastovih klada. Posebno su Miltonova dela slala uvis snažan plamen, pretvarajući se postepeno užareno ugljevlje koje je obećavalo da će izdržati duže no gotovo bilo koji drugi materijal iz gomile. Iz Šekspira je kuljao plamen tako čudesnog sjaja da su ljudima zasjenjene oči kao od sunčevog podnevnog bleštavila...“
(Nastaviće se)