Buljbin bukvar

KADA čitam knjigu, ono što neposredno opažam jesu slova, ali posredno, ili preko njih, mojoj svesti se sugerišu pojmovi Boga, vrline, istine... Ono što je suštinsko, to je... drhtaj, gotovo telesno uzbuđenje koje donosi svako čitanje.
Tako svoj doživljaj čitanja opisuje engleski filozof Džordž Berkli. U fantazmagoričnoj poemi “Gavran” Edgara Alana Poa (1806 - 1849) ponoćnog čitača pohodi gavran, lik mnogih lepih knjiga. U priči “Ovalni portret” noćnog čitača izaziva na žudno čitanje svetlost sveće koja pada na korice knjige: “Dugo, dugo sam čitao i pobožno, pobožno posmatrao. Hitro i veličanstveno prohujaše sati i gluva ponoć dođe. Položaj svećnjaka mi nije odgovarao i, s naporom, pruživši ruku, radije nego da budim zaspalog slugu, premestih ga tako da svetlost baca pravo na knjigu... Tako sam na jasnoj svetlosti ugledao sliku koju pre uopšte nisam zapazio. To je bio portret mlade devojke koja upravo sazreva u ženu... Zaključio sam da je čar slike u potpunoj životnosti izraza, koja me je najpre uplašila i najzad zgranula, savladala i prenerazila. S dubokim strahopoštovanjem vratio sam svećnjak u prethodni položaj. Pošto je tako uzrok mog dubokog nespokojstva bio uklonjen s vidika, posegnuh žudno za knjigom koja je komentarisala slike i njihovu istoriju...”
U romanu “Taras Buljba” Nikolaj Gogolj (1809 - 1859) piše o maloj spartanskoj strategiji čitanja školskih knjiga. Toj strategiji podvrgnut je stariji sin staroga Tarasa Buljbe, koji je knjige zakopavao u zemlju: “Stariji, Ostap, počeo je svoje poprište time što je još prve godine pobegao. Njega su vratili, strašno istukli i vezali za knjigu. On je četiri puta zakopavao svoj bukvar u zemlju i četiri puta kupovali su mu nov, pošto bi ga pošteno izbili. On bi, bez sumnje, to ponovio i peti put, da mu otac nije dao tvrdu reč da će ga punih dvanaest godina držati među manastirskim poslušnicima, i da se nije unapred zakleo da on nikad neće videti Zaporožja ako ne izuči u akademiji sve nauke... Otada je Osip počeo neobično marljivo da sedi nad dosadnom knjigom i ubrzo je došao u red najboljih...”
Petar Petrović Njegoš (1813 - 1851), vladika i pesnik, znalac “dubokih knjiga”, u spevu “Gorski vijenac” kritikuje “divlje” mišljenje o postojanju bapskih, “vještičijih knjiga”: “Vuk Mićuović (vladici): Ti, vladiko, znaš duboke knjige;/ nalaziš li u njima veštice?/ Vladika Danilo: Đe vještice, što govoriš, Vuče!/ Nema toga ni u jednu knjigu;/ svrh mene se svi ovde kunite,/ to su bapske priče i mudrosti;/ nego laže ova babetina,/ ali može nešto drugo biti...”
Engleska spisateljka Emili Bronte (1818 - 1848), čitača “Orkanskih visova” uvodi u biblioteku svoje junakinje. Margine knjiga preispisane su raznovrnim čitalačkim komentarima: “Bilo je to Sveto pismo štampano sitnim slovima, i strahovito je zaudaralo na buđ. Na prvoj, praznoj strani pisalo je: ’Knjiga pripada Ketrin Ernšo’ - a zatim datum od pre četvrt veka. Sklopio sam je i uzeo drugu, zatim jednu po jednu, redom, dok ih nisam sve pregledao. Ketrinina biblioteka je bila probrana a pohabanost knjiga je pokazivala da su često upotrebljavane, iako ne uvek za ono čemu su bile namenjene: skoro nijedno poglavlje nije bilo bez komentara napisanih rukom - bar je ličilo to na komentare - koji su pokrivali svaki delić beline koju je štampar ostavio...”
U priči “Dirljivi pankrac”, nemačkog pisca Gotfrida Kelera (1819 - 1890), čitač knjige “debele kao džepna Biblija, duhovnog izgleda” povezane u crnu svilu i sa pozlatom, preobražava se u pisca čudne knjige. Knjiga, u kojoj se čitač rodio u pisca, ima naslov - “Šekspir”: “Učini mi se da sam kroz Šekspira nazreo svetlost, i da ću sad naći izlaz iz moje očajne zbunjenosti i muke... Ponekad, ali retko, ispisao bi list hartije linijama i brojkama, ispresavijao ga u malu knjižicu, i vezao parčetom starog zlatnog gajtana. U toj knjižici je glavno bilo jedna mala sveska, načinjena od previjenog tabaka zlatne hartije, čije su unutrašnje bele stranice bile pune, prepune svakojakih crtica, figura i redova tačaka, između kojih se videli oblaci dima i prsnule bombe...”
(Nastaviće se)