Kazna čitaocu

IMA pisaca, poput američkog pesnika Volta Vitmena (1819 – 1892), koji, u narcisovskom ushićenju i nadahnuću, svoju knjigu vide kao stub biblioteke, njeno srce. On u pesmi "Ne zatvarajte mi svoja vrata" kandiduje svoju "ratnu knjigu! za prvu knjigu biblioteke:
"Ne zatvarajte mi svoja vrata, gorde/ biblioteke,/ Jer ono što nedostajaše na vašim prepunim/ policama, a jeste najpotrebnije, to/ donosim ja;/ Iz rata izašavši, knjigu sam sačinio;/ Reči knjige moje nisu ništa, tok njen i/ smisao je sve;/ Knjigu posebnu, nepovezanu sa ostalima,/ oseća intelekt;/ Ali vas, skrovitosti neizrečene, ushit čeka/ na svakoj strani..."
U istoriji represivnih sistema mnogo je tamnih datuma kažnjavanja čitača zbog knjiga. Jednog takvog kažnjenika zbog svete knjige opisuje Lav Tolstoj (1820 – 1910) u "Uskrsnuću":
"Ali je to grozomorna stvar", reče Nehljudov i pripovedi ukratko suštinu stvari: ljudi se u selu sakupili da čitaju Jevanđelje... Zamenik državnog tužioca je optuživao, na stolu je ležalo kao korpus delikti – Jevanđelje, i osudili su ih na progonstvo. "To je strašno", govorio je Nehljudov, "zar je to istina... Ta zar ima takvih zakona po kojima može čovek da bude zatočen zato što s drugima čita Jevanđelje?... Huljenje na pravoslavnu veru pred narodom i po paragrafu 196 – doživotno progonstvo..."
"Čitajući... frapiran sam dejstvom koje izvesne knjige imaju na neke ljude, kao da su ti ljudi, kod kojih otac nije utisnuo beleg svoje proizvodnje, čitavi izašli iz utrobe neke knjige", piše Flober o sudbinskom uticaju knjige na čitača. Mlada čitateljka Varvara iz romana "Bedni ljudi" Fjodora Dostojevskog (1822 – 1881) ljubomorna je na nestora-bibliofila Pokrovskog u čijoj biblioteci su se "police ugibale pod knjigama". Krala je knjige i čitala kako bi zadobila njegovo prijateljstvo. Igrom slučaja zajedno kupuju knjige, rođendanski poklon starčevom sinu, Pečinki, koji ubrzo umire:
"PRIŠLA sam mu i zapitala ga šta on tu radi. Starac mi se neobično obradovao; on me je ludo voleo, možda isto koliko i Pečinku. "Pa, eto, knjige kupujem, Varvara Aleksejevna, odgovorio je on, Pečinki kupujem knjige. Eto, skoro mu je rođendan a on voli knjige, pa ih, eto, kupujem za njega..." "Evo gde čitavih jedanaest knjiga staju svega trideset dve i po rublje; ja imam trideset; dajte još dve i po, pa ćemo kupiti sve te knjige i poklonićemo ih zajedno." Starac se izbezumio od radosti, izručio sav svoj novac, a antikvar je natovario na njega celu našu zajedničku biblioteku. Moj starčić nabi sve džepove knjigama, uze ih u obe ruke, pod miške i sve ih odnese kući, obećavši mi da će ih idućeg dana kod mene doneti... Brigu oko sahrane uzela je na sebe sama Ana Fjodorovna. Kupili su što je moguće prostiji mrtvački sanduk i najmili taljigaše. Radi pokrića troškova, Ana Fjodorovna je prigrabila sve knjige i stvari pokojnikove. Starac se s njom svađao, vikao, oteo joj knjiga koliko je mogao, napunio njima sve džepove, nabio ih u šešir, gde je stigao, majao se s njima tri dana, čak se ni onda kad je trebalo u crkvu ići nije rastajao od njih... Naposletku su zatvorili sanduk, zakucali ga, stavili na taljige i povezli. Pratila sam ga samo do kraja ulice. Taljigaš je poterao kasom. Starac je trčao za njim i glasno plakao; plač mu je drhtao i prekidao se od trčanja... Knjige su mu svaki čas ispadale iz džepova u blato..."
Francuski pesnik Šarl Bodler (1821 – 1867), na sudu je branio svoju knjigu "Cveće zla". U pesmi "Epitaf osuđenoj knjizi" - knjiga traži od čitača saosećaj i žaljenje:
"Čitaoče, blag i sretan,/ oprezan i pun čoveštva,/ baci knjigu gde se smešta/ život razuzdan i setan.. Al ako, bez malo sraha,/ smeš da ponorom vid upreš,/ štij me, da me volit možeš;/ radoznala dušo plaha/ i koja sniš rajske skute,/ žali me!... Il prokleću te!"
U romanu "Gospođa Bovari", francuskog pisca Gustava Flobera (1821 – 1880), Ema čita knjigu "u uglu kraj vatre, dok vetar udara u okna, dok lampa gori". Začarana čitanjem, ona putuje pustolovnim prostorima i vremenom knjige.
(Nastaviće se)