Leptir u koricama

U ROMANU “Dama s kamelijama” Aleksandra Dime Sina (1824 - 1895) opisan je dramatičan susret dvojice knjigoljubaca; jednog koji je izgubio knjigu (“Manon Lesko”) i drugog koji je tu knjigu kupio: “Tada ustadoh, odoh u spavaću sobu po knjigu i predadoh mu je. ’Da, to je’, reče on posmatrajući posvetu na prvoj strani i prelistavajući knjigu, a dve krupne suze padoše na nju. ’Dobro, gospodine’, reče on podigavši glavu i ne pokušavajući čak više da sakrije da je plakao i da je spreman da opet zaplače, ’je li vam mnogo stalo do ove knjige?’ ’Zašto, gospodine? Zato što sam došao da vas zamolim da mi je ustupite’. ’Oprostite mi na ljubopitstvu’, rekoh tada, ’pa to ste je, dakle, vi poklonili Margareti Gotje?’ ’Jeste, ja’. ’Knjiga je vaša, gospodine, uzmite je. Ja sam srećan što mogu da vam je vratim’. ’Ali’, nastavi gospodin Dival zbunjeno, ’treba barem da vam vratim novac koji ste za nju dali’. ’Dopustite mi da vam je poklonim. Cena jedne jedine knjige je sitnica na takvoj rasprodaji, a ja se i ne sećam više koliko sam je platio...’”
Franc Kafka (1833
-1924) je u priči “Azil” rečima portretisao čitača u dramatičnom činu čitanja. Reč je o paralelnom čitanju dveju knjiga: “Bio je to jedan mlad čovek sa zašiljenom bradicom, koji se stalno vrteo pri čitanju praćenom brzim pokretima usana. Sedeo je sa licem okrenutim Karlu za jednim malim stolom pokrivenim knjigama, sijalicu je bio okrenuo sa zida i uglavio između dve velike knjige, te ga je njena svetlost jako obasjavala...
Nemo je posmatrao kako mladić čita svoju knjigu, okreće listove, tu i tamo otvara neku drugu knjigu uzevši je munjevitom brzinom, i poče da unosi beleške u jednu svesku, prinoseći pri tom lice sasvim uza svesku...”
Knjiga je najveća nagrada neobičnog takmičenja u romanu “Tom Sojer” američkog pisca Marka Tvena (1835 - 1910):
“Koliko ih ima među mojim učenicima koji su bili tako vredni i prilježni da nauče naizust dve hiljade stihova, pa makar dobili i Doreovu Bibliju.
Međutim, Meri je stekla na taj način već dve biblije: one su bile plod dugogodišnjeg strpljivog rada, a jedan klinac nemačkog porekla dobio ih je nekim čudom četiri ili pet...
- A, tako! Vidim da si dobar dečko!... Ti ćeš reći: “za sve to imam da zahvalim dobrom upravitelju koji me je hrabrio, ... koji mi je podario prekrasno Sveto pismo, sjajno Sveto pismo, i još tako divno ukoričeno - dao mi ga je na poklon, da bude vazda moje, zauvek; i za sve to imam da zahvalim što sam bio vaspitan kako valja i treba...”
Jedna od najlepših “definicija” suštine knjige je ona francuskog pesnika Stefana Malarmea: “Svet postoji da bi doveo do jedne lepe knjige... Prototip knjige u prirodi jeste leptir... Knjiga je mrtvi leptir. Ona ne može da leti. Zato ima milijarde krila...” Francuski pisac, Žori-Karl Hajsmans (1848 - 1907), u priči “Niz vodu” piše o knjigama koje se više ne “sećaju” svojih čitača. One boluju i samuju u antikvarnici kao u “staračkom domu”. Ali, ne zaboravlja ih gospodin Folanten, lik priče:
“Najveći broj knjiga nagomilanih u sanduke bile su knjižarski otpaci, roba bez prođe i vrednosti, mrtvorođeni romani koji opisuju žene iz otmenog društva pričajući, jezikom vratara, događaje tragičnih ljubavi, dvoboje, ubistva i samoubistva...; neke od tih knjiga imale su verski cilj; one su bile ispunjene propovedima nekog crkvenog velikodostojnika i razvodnjavale su kašičice svete vodice u rastvoru lepljive proze...
Sanjareći tako Folanten ponovo zapali svoju cigaru. Poznavao je antikvare koji su, brbljavi i preplanuli, stajali kao i prošle godine pored svojih kutija... Da sam kao oni, mislio je on, i već je pokušavao da se ugleda na njih, da postane ljubitelj knjiga...”


(Nastaviće se)