Čehov u zlatu

Oskar Vajld (1854 - 1900), engleski pisac avanturističkog duha, rušilac građanskih konvencija, u romanu “Slika Dorijana Greja” slika “otrovnu knjigu”, knjigu ogledalo čitaočevog života. Lik knjige je čitaočev dvojnik, njegovo “drugo ja”:
“Posle nekoliko minuta knjiga ga beše potpuno osvojila. To je bila najčudnija knjiga koju je ikada pročitao... Otrovna je to knjiga bila. Kao da je teški miris tamjana pritiskivao strane, da bi zbunio mozak... Godinama Dorijan Grej nije mogao da se oslobodi uticaja te knjige... Nabavio je iz Pariza devet luksuznih primeraka prvog izdanja i povezao ih je u korice raznih boja, da bi mogle odgovarati njegovim raznolikim raspoloženjima i promenljivoj ćudi njegove duše, nad kojom, izgledaše ponekad, beše izgubio svaki nadzor... I u stvari mu se činilo da ta knjiga sadrži povest njegovog sopstvenog života, opisana još pre no što ga je preživeo...”
Engleski pisac, Džozef Konrad (1857 - 1924), u romanu “Srce tame” otvara korice knjige na čijim marginama su ispisane šifre. Iz te izazovne knjige “zarila je svetlost”. U kanuu se ponovo pronalaze čitač i njegova izgubljena knjiga: “Što se tu našla takva knjiga, bilo je već dosta čudno, ali još čudnije su bile primedbe ispisane olovkom pored teksta, koje su se očigledno odnosile na njega.
Nisam mogao verovati svojim očima! Bile su ispisane šifrom! Zamislite čoveka koji takvu knjigu s ljubavlju nosi na kraj sveta, koji je proučava... Dao sam mu Tausonovu knjigu. On poče kao da hoće da me poljubi, ali se uzdrža. ’To je jedina knjiga koja mi je ostala, i ja sam mislio da sam je izgubio’, reče on gledajući je ushićeno... Listao je knjigu. ’Pravili ste beleške na ruskom?’, upitah ga. On klimnu glavom. ’Mislio sam da su pisane šifrom’, rekoh. On se nasmija, pa se uozbilji...”
Knut Hamsun (1859 - 1952), norveški pisac, sudbinom svojih knjiga platio je “šurovanje” sa fašizmom. Čitaoci su protestovali na naeobičan način - vraćanjem njegovih knjiga!
Hamsunova kuća bila je naprosto zatrpana sopstvenim knjigama. Hamsun, vrstan pripovedač i romansijer, u “Misterijama” opisuje fantastičan događaj - prati ga lik čitane knjige. Evo fragmenta o uhodi: Sedeo je i čitao. Tada je začuo kako neko ide. Čuo je jasne korake po stepenicama, čuo je još, kako neko kuca na njegova vrata. Niko nije ulazio. Otvorio je vrata. Napolju nema nikoga...
Čitao je ponovo, naljutio se i rekao: dovraga! Tada je odjednom ugledao pred sobom nekog malenog, bledolikog čoveka s crvenom bradom i grguravom, čvrstom kosom, koja je rasla uvis; stajao je sleva. “Namignuo mi je jednim okom”- nastavio je Nagel. “I ja sam namignuo; nijedan od nas dvojice nije drugoga nikad video, ali namigivali smo jedan drugome. Tada sam desnom rukom zatvorio knjigu, a čovek se uputi ka vratima i nestane. Sledio sam ga pogledom i video kako je nestao. Ustao sam, otišao vratima i opet začuo: dođi! Dobro, zaogrnuo sam se kaputom, navukao kaljače i izašao... Napolju je bilo tamno, ništa nisam video, ali osećao sam da je onaj maleni čovek kraj mene. Zamahnuo sam rukom da ga dotaknem. Odlučio sam stati, tvrdoglaviti se, ako mi ne kaže šta kani, ali njega nije bilo...”
Pola milenijuma nakon štampanja prve knjige (Biblije), 1996, u sibirskom gradu Omsku štampana je najmanja knjiga na svetu, novela “Kameleon” Antona Pavloviča Čehova (1860 - 1904), fantastičnih dimenzija (0,9 dž 0,9 mm, 11 redova teksta na svakoj od 30 stranica). “Minijaturnog Čehova” u 100 primeraka, na ruskom i engleskom jeziku, po ceni od 500 dolara, štampao je Anatolij Konjenko. “Knjižica” je uvezana u zlato, srebro i kožu i prošivena svilom.

FENOMEN KNJIGE
Pol Valeri, ”duh bez diplome”, u mnogobrojnim varijacijama je promišljao fenomen knjige: ”Ukratko, lepa knjiga je pre svega jedna savršena mašina za čitanje, čiji su uslovi prilično tačno određeni zakonima i metodama fiziološke optike; ali ona je istovremeno i umetničko delo, jedna stvar, ali stvar koja ima svoju ličnost, koja nosi tragove jedne posebne misli, koja otkriva plemenitu nameru srećnog i voljenog organizovanja...”
(Nastaviće se)