Lovac na knjige

NEMAČKI filozof Fridrih Niče na poseban način je iskazao vrednost knjige: “Knjige. Što nam je stalo do neke knjige koja nas čak ne prenosi preko svih knjiga?” Nemački pesnik Rajner Marija Rilke (1875-1926), u zbirci pesama “Voćnjaci” vidi ružu kao prototip knjige u prirodi. Latice-listove te knjige-ruže lista i čita vetar. I leptiri su čitači te tajne knjige prirode.
U “Pričama o dragom Bogu” Rilke čitaoce daruje neobičnom knjigom sa zvezdom između redova i na povezu:
“Pročitao sam je u nekoj staroj knjizi”, dodao sam, “i tada se dogodilo nešto čudnovato. Iza redova u kojima se pričalo kako se smrt pojavila i pred ženinom kapijom, starim sasušenim mastilom bila je nacrtana mala zvezda. Štrčala je iz reči kao iz kakvog oblaka i ja za trenutak počeh da razmišljam kako bi se, kad bi se redovi razvukli, moglo dogoditi da iza njih stoje same zvezde kao što se to ponekad dešava u proleće kad nebo noću zasija. Zatim sam sasvim zaboravio tu beznačajnu okolnost sve dok nisam ponovo naišao na istu zvezdicu, pozadi, u povezu knjige, na glatkoj, sjajnoj hartiji, kao u jezeru odslikanu, a tu, ispod nje, započinjali su nežni redovi protičući kao talasi na bledoj blistavoj površini...”
NemaČki pisac Herman Hese (1877-1962), u romanu “Stepski vuk” opisao je neobičnog samotnika, čitača knjiga. Čitanje je jedina praksa, primordijalna delatnost njegovog života:
“Ubrzo se videlo da je to čovek koji se posvetio razmišljanjima i knjigama, ne baveći se nikakvim praktičnim pozivom.
Uvek je vrlo dugo ostajao u krevetu, često je ustajao tek pred podne, pa bi u domaćoj haljini prelazio onih nekoliko koraka od svoje spavaće do dnevne sobe... Knjige ne samo da su ispunjavale veliki ormar za knjige već ih je bilo svuda po stolovima, na lepom starinskom pisaćem stolu, na divanu, po stolicama i po podu: knjige sa umetnutim zalogama od hartije, koje su se stalno menjale.
Broj knjiga je sve više rastao; ne samo što je iz biblioteka donosio čitave svežnjeve već je veoma često dobijao i pakete poštom...”
RUSKI pisac Aleksej Remizov (1877-1957), u “Petoj šumi” piše o jednoj opštoj temi ruske stvarnosti - zabranjenim knjigama. Junak priče, Stratilov, zvanični je državni “lovac na knjige”. Ali, u jednom trenutku nepažnje - zabranjena knjiga će uloviti njega, svoga progonitelja:
“Ivan Semjonovič spava snom pravednika, niko ne može da ga rasani, ništa ne može da ga pomeri. I kada bi se najplavlja sveska... izvukla iz ormana i naskroz se otvorila - strašna ’Gavrijada’, omiljena i omražena, sveta i prokleta, pa i ona ga ne bi digla iz tihog, spokojnog sna... Ko zna zašto, dirigent se zainteresovao i, saznavši sudbinu ’Gavrijade’, zgrabio je obema rukama - nož je na grlo prislonio: daj mu da prepiše. Ne želeći da uđe u bilo koju prepirku - ne samo da razmišlja već i da misli o ’Gavrijadi’ Stratilov se bojao k’o smrti - izvadio je iz ormana plavu, opasnu svesku i dao je, samo da bi se ovog otresao. Dao i konačno se upetljao, pao u klopku i ne može iz nje...”
I Simeun đak, “raspričani pričac” Petra Kočića (1877- 1932), u svojoj zagrejanoj priči “iza kotla”, govori o samo tri ovozemljska primerka starostavne knjige:
“Dok mi rakija ugrija utrobu i zapali obraze, sinu mi kroz glavu: ’Simeune, đe ti je Starostavna knjiga?’. Odma se ja šjeti svoje Starostavne knjige, koju mi je prije trideset godina poklonio jedan Svetogorac kad je piso parusije za pet-šest dukata. Tri su, veli, vake knjige na zemlji: jedna u jerusalimskog patrijarha, druga u svetoj Moskvi, a treća evo sad u tvojim šakama. Ona je, kaže, bila u patrijarha konstantinopoljskog, pa kad mrski i prokleti Agarjani zauzeše Carigrad i pretvoriše crkvu Sofiju u džamiju, stani se ova sveta knjiga, poslije dugog lutanja i basanja, na Atonskoj gori u našem manastiru. Nju su, ko i one druge dvije spisali, veli, krvlju i ljubavlju sveti proroci i bogonosni oci na polzu i upražnjenije rodu čelovječeskom...“

(KRAJ)