Bog šalje pozivnicu

MAO je jedva pomerio glavu kada mu je Vang Haidžong pročitala informaciju Sinhue da je na Tajvanu umro Čang Kajšek.
Vang je bila stalno uz Maovu postelju, čitala mu vesti i prevodila njegov teški hunanski dijalekt kada je razgovarao sa retkim posetiocima. Ona je bila i prevodilac i saradnik, često i medicinska sestra, i svakako jedna od retkih osoba koja je mogla da razume Maovo mumlanje. Sada nije bila sasvim sigurna da li je Mao shvatio šta mu je rekla. Zato je još jednom pročitala vest o Čangovoj smrti.
Ni ovog puta predsednik Mao nije reagovao: bila je to 1975. godina i njemu je preostalo još samo godinu dana života, ako se to uopšte još može nazvati životom. Maovo telo je otkazalo: on je bio gotovo sasvim slep, izgovarao je sa mukom kratke rečenice i izuzev Vang i Nensi, takođe prevodioca, niko nije znao šta predsednik želi.
Njegovo srce je loše radilo, on nije mogao da se kreće bez pomoći dvojice bolničara, zglobovi su mu bili stalno natečeni, bubrezi su otkazivali, pa ipak, pa ipak - svest mu je povremeno bila veoma čista. Tada bi još bio opasan.
Svakako je i on sam znao da odlazi i u tom trenutku možda je osećao i izvesno tiho zadovoljstvo što je Čang, njegov najveći neprijatelj, pre njega “otputovao na sastanak s Marksom” - kako je Mao voleo da govori.
POSLEDNjI put Mao je pomenuo Čang Kajšeka kada ga je u februaru 1972. posetio američki predsednik Ričard Nikson. Mao je tada bio nešto bolje sa zdravljem, življi u razgovoru.
- Naš zajednički prijatelj Čang Kajšek, rekao je Mao Niksonu, ne odobrava ovaj susret. On nas komuniste naziva - banditima.
- A kako vi njih zovete? - pitao je Nikson.
- Generalno, nazivamo ih “Čang Kajšekova klika”. Ponekad ih u štampi takođe nazivamo banditima.
Mao je u to vreme imao druge preokupacije.Pre svega, nastojao je da reši odnose sa Amerikom. To je bio težak i dug posao.
NR Kina i SAD nisu imali diplomatske odnose, Kina je bila izvan Ujedinjenih nacija, a njeno mesto u Savetu bezbednosti još od Drugog svetskog rata zauzimalo je ostrvo Tajvan i vlada Čang Kajšeka. Za Kinu je, međutim, i dalje glavna opasnost dolazila sa severa, od SSSR.
Ta antisovjetska osnova bila je i glavni razlog kinesko-američkog približavanja.
Tajne posete Kisindžera Pekingu i, kao kruna svega, zvanična poseta američkog predsednika Ričarda Niksona Kini bili su prva prilika da se Mao sastane sa glavnim akterima američke scene. U tim razgovorima, u paviljonu hrizanteminog mirisa ne zna se ko je koga više iznenadio. Ostareli Mao bio je svakako u dobroj mentalnoj formi, iako se kretao uz mnogo napora.
Mao je nametao teme razgovora, koristeći svoje slikovite izraze, pune aluzija koje stranac, a naročito Nikson, teško da je mogao da shvati.
Mao je američkog predsednika primio u svojoj radnoj sobi, koja mu je služila i kao soba za spavanje i za odmor. Sve mu je bilo nadohvat ruke - biblioteka u kojoj su dominirala klasična kineska vojna i filozofska dela, uz mnogo poezije, i tek poneka knjiga Lenjina ili Marksa, više kao ukras nego zbog Maove potrebe da ih čita. Bio je tu i veliki krevet, pretrpan jastucima i knjigama.
STOLICE za goste bile su poređane u polukrug. Pored svake je bila velika bela porculanska šolja, koja je ličila na ogroman nokšir. Da se gostima nađe pri ruci, ako bi ko poželeo da pljune, što je prema kineskom tradicionalnom mišljenju bilo veoma zdravo za organizam.
Trideset pet godina kasnije, ovog proleća, u Americi su objavljeni “Kisindžerovi papiri” , beleške o razgovorima koje bacaju novo svetlo na prvi kinesko-američki samit. Ispada da je tu bilo i dosta šale, čak i kada se razgovaralo o najtežim problemima.
Dugi razgovori, 17. februara 1973, nastavljeni su do iza ponoći. Mao je, kao i Staljin, voleo da radi noću. Sada je žvakao duvan iz svoje cigarete, on je retko pušio, i nastojao da ubedi Niksona i Kisindžera kako je potrebno znatno povećati ekonomsku saradnju dve države.
- Ali, žalio se Mao, naša zemlja je tako siromašna. Jedino čega imamo u izobilju su žene.
Onda mu je sinula sjajna ideja:
- A da vam pošaljemo nekoliko hiljada naših žena u Ameriku?
Amerikanci su se nasmejali, premda nisu bili sasvim sigurni da li se Mao šali ili misli ozbiljno. Kisindžer je pokušao da sve okrene na šalu:
- Za kineske žene u Americi ne postoje “uvozne kvote”.
- Onda da vam pošaljemo 10 miliona žena? Neka idu u SAD, napraviće haos kao i kod nas. One mnogo rađaju i to je naš veliki problem.
Imamo previše ljudi.
Kisindžer je rekao da je to nov predlog i da je potrebno da ga u Vašingtonu dobro prouče pre nego što odgovore predsedniku.
Pitao je može li pre toga da ovu ponudu objavi na pres konferenciji?
Mao je odgovorio da nema ništa protiv toga.
- Ja se više ničega ne bojim. Dobio sam poziv na razgovor sa Marksom. Bog mi je poslao pozivnicu.

VELIKA TAJNA
MAO je za Niksona bio velika tajna. Američki predsednik nije znao kako da se snađe u razgovoru sa ovim neobičnim političarom. Jedne večeri Mao je rekao Niksonu da ne želi da razgovara o politici, već o filozofiji.
Nikson, koga je čitav štab stručnjaka nedeljama pripremao za ovaj susret, spremno je odgovorio:
- Čitao sam predsednikove poeme i govore, znam da je on profesionalni filosof...
Prisutni Kinezi su se tiho nasmejali, a Mao je primetio gledajući u Kisindžera:
- On je doktor filosofije?
Nikson je odgovorio:
- On je doktor za mozak.
- Kako bi bilo da ga upitamo nešto, kao glavnog govornika večeras?
(Nastaviće se)