Car - Marksov đak

KISINDŽER je prihvatio igru i rekao da je na svojim predavanjima u Harvardu koristio studije i članke predsednika Mao.
- Ti članci nisu ni za šta. Nema u njima ništa korisno što bi se moglo primeniti... - odgovorio je Mao.
Nikson: Ali predsednikova dela su pokrenula naciju i promenila svet.
Mao: Ništa ja nisam promenio. Možda sam uspeo jedino da promenim par mesta u okolini Pekinga... Ali, nas dvojica ne smemo monopolisati ovo veće. Neka dr Kisindžer nešto kaže, on je poznat po svojim putovanjima u Kinu.
Kisindžer: To je bilo zahvaljujući direktivama predsednika Niksona.
Nikson: On je zaista pametan saradnik kada to kaže.
Mao se prvi put grohotom nasmejao te večeri: On vas hvali, kaže da ste bistar momak.
Nikson: On uopšte ne liči na tajnog agenta. On je jedini čovek na svetu koji može da ode u Pariz 12 puta inkognito, da niko ne sazna, izuzev možda par lepih devojaka (premijer Džou Enlaj se smeje). Svako ko koristi lepe devojke za svoje tajne misije svakako je najveći diplomata svog vremena..
Mao, koga su lepe devojke pratile tokom čitavog života, nije mogao da odoli:
- Znači, vi ste često koristili usluge lepih devojaka?
Nikson je poskočio sa stolice: On, on a ne ja... Mene bi to dovelo u velike neprilike.
Džou Enlaj: Naročito tokom predizborne kampanje.
MAO je rođen u provinciji Hunan, u selu Šaošan gde se gotovo svi prezivaju Mao. A u čitavoj Kini možda ima 200 miliona ljudi sa ovim prezimenom. Pa, ipak, samo je jedan - Mao Đushi, predsednik Mao.
Mao potiče iz dobrostojeće porodice na selu. Njegov deda je bio prvi koji je počeo da stiče imovinu, a otac je nastavio: bio je ono što bi Rusi rekli “kulak” ali se bavio i zelenašenjem i trgovinom. Želeo je i sina Cedunga da školuje za ovaj porodični posao.
Mladi Mao imao je druge planove i možda je već od tih dana osećao pravu fobiju od novca. Nikada kasnije nijednu novčanicu nije uzeo u ruke, izbegavao je čak i da svoj pogled zadrži na novcu.
To je iznenađivalo samo ljude sa strane, ali njegovi telohranitelji su to dobro znali i budno su pazili da se neka banknota ne pojavi u blizini Maoa. To je bila samo jedna od njegovih fobija.
Naravno, postoji i druga priča o Maovim korenima. Genealoško stablo pominje pretke dvadeset generacija unatrag, sve do slavnog ratnika iz Ming dinastije - Mao Dehua.
Ali Mao je znao da je to teško dokazati i nije na tome insistirao. U stvari, ništa teže od dokazivanja da svi koji se prezivaju Kong potiču od Konfučija, kako se u Kini veruje.
Uostalom, Mao je, kao svi veliki ljudi u istoriji, sam sebe stvorio: bio je svoj koren i stablo i plod.
Jedan savremeni kineski filozof je rekao da je Mao bio prvi seljak koji je u poslednjih šeststotina godina postao imperator.
U svakom slučaju, bio je prvi marksista sa imperatorskim ovlašćenjima. Mao Cedung je odrastao potajno mrzeći oca i u stalnim sukobima s njim. Majku je više voleo: bila je to skromna, neobrazovana žena koja je pored porodice bila ispunjena još samo daoizmom, kineskom religijom u kojoj je tražila utehu i put nade.
Mao Cedung je odrastao vezan za majku i sa mnogo slobodnog vremena koje je, za razliku od vršnjaka, iskoristio da se sam obrazuje.
Nije to bilo srećno detinjstvo: njegova teška priroda već je dolazila do izražaja. Bio je u stalnom sukobu sa okolinom, često i sa samim sobom.
Život na selu, u detinjstvu, ostavio je pečat na njegovo ponašanje, izražavanje i razmišljanje. Čak su ga i njegovi telohranitelji zvali kasnije između sebe Lao Tu (stari seljak), a i on je jednom sam rekao: “Ja sam seljak, ja sam previše vulgaran. Sin sam seljaka i imam seljačke navike.”
Njegov seljački rečnik dolazio je kasnije do izražaja čak i na plenumima CK.
(“Drugovi, serite ili prdite, videćete biće vam tada lakše” - baš tako završio je Mao jedan svoj značajan govor u Lušanu, na sastanku pred 6.000 najviših političara. I niko se na to nije ni osvrnuo, a kasnije je to štampano).
Bilo je, verovatno, i namernog igranja na seljačku kartu.
Nije to bilo baš jednostavno. Taj “seljak” je pisao odlične pesme u tradicionalnim kineskim poetskim stilovima, služio se korektnom kaligrafijom, čitao je kineska klasična dela i više je proučavao Konfučija i Sun Cija nego Lenjina i Marksa. Uostalom, do “Kapitala” došao je prvi put u 25. godini: Marksovi problemi bili su daleko od Kine, pa se Mao nikada nije mnogo bavio marksizmom.
Kada je, već posle pobede revolucije, Mao došao u Moskvu na razgovor sa Staljinom, ruski vođa je poslao svog premijera Molotova da ode i “propita” kineskog gosta koliko zna uopšte o marksizmu.
Molotov se vratio razočaran: Priznao mi je da nikada nije čitao “Kapital”.
Marksizam, zapravo, u Kini nije imao čvršće uporište. Početkom dvadesetog veka, kineski intelektualci i budući revolucionari bili su privrženiji anarhizmu Prudona, Bakunjina ili Kropotkina.
Ni Mao nije bio izuzetak: smatrao je sebe velikim patriotom i anarhističko odbacivanje svih autoriteta počev od porodice, uklapalo se u njegovo viđenje sveta.

VELIKI PUTNIK
SA 16 godina Mao je napustio roditeljski dom i upisao se u učiteljsku školu u gradu Čangsha. Kasnije je menjao mnoge škole, ali nijednu nije okončao. Bio je, čak, učenik u školi za pravljenje sapuna... Više od škole interesovale su ga knjige i putovanja po Kini. To je bio kineski stil i tradicija: pre nego što bi mladi ljudi stupili u život i zaposlili se, provodili bi dve-tri godine putujući Kinom. Tako je radio i Konfučije, Veliki učitelj. Mao je na svojim putovanjima mogao da uoči ogromnu bedu kineskih seljaka. Ali, napisaće on kasnije, zbog toga što su bili toliko siromašni, teško da su stvari mogle da budu gore nego što jesu. Bilo ko da učini napor za preobražaj njihovog života, ostaviće na njih oštar, čist i trajan utisak.
(Nastaviće se)