Kina - ceo svet

SELJACI su bili “kao beli list papira”, moglo se po tome listu svašta pisati i nacrtati najlepše slike - govorio je Mao. A da su bili pogodni i za manipulaciju, o tome nije govorio.
Kinesko selo će do kraja života ostati Maova preokupacija. On nije putovao po stranim zemljama, nije dolazio u dodir sa tuđim prilikama i idejama. Nije govorio nijedan strani jezik i prvi put je prešao kinesku granicu tek 1949. godine, već kao predsednik. Za njega je Kina bila i ostala - ceo svet.
U Pekingu, na univerzitetu, mladi Mao radio je jedno vreme u biblioteci. Tu je upoznao profesora Ćen Duhsia i taj susret će odigrati prelomnu ulogu u Maovom životu. Ćen je kasnije bio prvi generalni sekretar kineske komunističke partije.
Maov ”pogled na svet” se menjao postepeno - posle faze anarhizma, postao je aktivni pristalica studentskog Pokreta 4. maj: tada je još verovao u postepene reforme i tek pošto je i tu doživeo razočarenje opredelio se za revolucionarni komunizam i ideologiju akcije.
Među dvanaest osnivača kineske komunističke partije u Šangaju (ako se ne računa predstavnik Kominterne) u julu 1921. nalazimo i ime Mao Cedunga.
Kao član kineske komunističke partije, Mao će pratiti njena lutanja. Pod uticajem Oktobarske revolucije i Kominterne i u Kini je rukovodstvo partije smatralo da revoluciju treba dizati u gradovima, na barikadama.
Ali u okviru opšteg prihvatanja lenjinističke koncepcije o revoluciji, Mao je posebnu pažnju usmeravao ka selu, što je već samo po sebi bilo odvajanje od stroge partijske linije. Prva revizija Marksove i Lenjinove teorije.
KADA su komunisti ušli u koaliciju sa Čang Kaj Šekovim Guomindangom, Mao je sledio partijsku politiku. Jedno vreme je čak bio kandidat za člana Centralnog komiteta Guomindanga, postao je direktor školskog centra za osposobljavanje kadrova za politički rad na selu. U centru je bilo više od 300 studenata iz svih kineskih provincija. Mao je držao predavanja.
Beli teror Čang Kajšeka i likvidacije komunista 1927. godine, primorale su Mao Cedunga i njegove partijske kolege da utočišta potraže podalje od gradova, u planinama i udaljenim mestima do kojim će teško stići Čang Kaj Šekovi vojnici. Na selu se Mao osećao kao riba u vodi.
On je prvi formirao slobodnu ”sovjetsku teritoriju” na granici Điangsi i Hunana, a kada mu se pridružio Džu De, bivši lokalni moćnik sklon opijumu, formirao je i prve jedinice kineske Crvene armije. Ulazeći u neko selo, vojnici su nosili crvene zastave i slike Maoa i Džua. Seljaci su kasnije godinama mislili da se radi o jednom čoveku čije ime je Mao Džu.
Mao nije bio čovek koji lako odustaje i koga politički neuspesi mogu da obeshrabre. Njegov pravi uspon počinje u epizodi kineske revolucije poznatoj kao Dugi marš.
Mao je pred snažnijim armijama Čang Kaj Šeka morao da napusti svoju bazu na jugu i da potraži bezbedniju teritoriju. Na čelu komunista, seljačke armije i simpatizera prešao je za godinu dana put dug 12.000 kilometara, od Žujiđina u provinciji Điangsi do Janana u provinciji Shansi.
Taj Dugi marš u Kini je već postao legenda i čudo koje se može porediti sa Mojsijevim, koji je vodio svoj izabrani narod preko Crvenog mora. Tokom ovog u svetu neviđenog egzodusa, došlo je i do definitivnog Maovog političkog obračuna sa prosovjetskom strujom. Na partijskoj konferenciji u Cunjiu (januar 1935) Mao je odneo pobedu.
Od tada je on neprikosnoveni lider kineske revolucije. I ostaće to sve do svoje smrti četrdeset godina kasnije.
Na cilj Dugog marša u spilje Janana stiglo je svega oko 4.000 Maovih pristalica, od sto hiljada koliko je krenulo. Ostali su usput ginuli ili se osipali, ali oni koji su se ulogorili u Jananu postali su ubrzo prvoborci kineske revolucije, vođe sa punim pravima na poseban status i privilegije.
I Mao se izdvojio: sada je on među svojim saborcima bio i vrhovni komandant, i partijski lider, a uskoro će postati i Veliki učitelj.
Spilje u kojima su živeli narednih deceniju i više, danas predstavljaju turističku atrakciju. To su zemunice, prostorije ukopane u žutoj zemlji, u brdima, koje su leti hladne, a zimi prilično tople.
U vreme kada su Maovi saborci ušli u takve zemunice, u Kini je najmanje dve stotine pedeset miliona ljudi živelo u sličnim uslovima. To je bilo uobičajeno stanovanje za kineske seljake u siromašnim regionima.
Mao se i na taj način približio seljacima. Ali je ipak imao svoju, odvojenu zemunicu, skromno nameštenu, čistu i uredno održavanu. Ovde, u toj zemunici stvarani su temelji kineskog komunizma.
Maoizam, kao kineska nacionalna verzija komunizma, nema mnogo dodirnih tačaka sa marksizmom.
Razlog je pre svega u tome što ni Kina prve polovine dvadesetog veka nije imala gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa industrijskim zemljama Evrope devetnaestog veka, o kojima je pisao Marks. Drugi razlog je u tradicionalnoj kineskoj zatvorenosti i izolovanosti od sveta, treći u specifičnom putu istorijskog razvoja. Ima još mnogo faktora koji potvrđuju da je Kina ”nešto drugo”...
Još pre pojave Mao Cedunga na političkoj sceni, Kinezi su se suočili sa problemom terminološke prirode, kada su nastojali da prevedu Marksov ”Kapital”.
Kako prevesti pojam ”proletarijat” koji dominira među Marksovim klasama čija borba pokreće društvo unapred, ka komunizmu?
U Kini takve klase nije bilo. Zato su Kinezi u svoju verziju uneli termin ”klasa bez svojine” što se nije odnosilo samo na radnike, već i na seljake i druge slojeve.
U stvari, Mao je imao u vidu pre svega seljake koji su tada činili blizu 90 odsto celokupnog kineskog stanovništva. Tako da je već na početku prihvatanja marksističkog učenja u Kini, bila izvršena sudbonosna zamena glavne teze: umesto proletarijata, glavnu klasnu borbu vode seljačke mase.
Kineska vizija komunizma dobila je time svoje korene i vlastitu pokretačku snagu.
(Nastaviće se)