Tri Maova pravila

MAO se nije zadržao samo na teoriji. On je revoluciju počeo podelom zemlje seljacima. Na njegovim oslobođenim teritorijama, oduzimana je zemlja od veleposednika i deljena seljacima. To je bio veliki događaj jer su se menjale navike i odnosi stari najmanje dve hiljade godina.
Mao je znao kako da pridobije seljake: pustio ih je da sami otimaju zemlju i iskaljuju svoj nagomilani bes protiv krupnih vlasnika. Zatim je uz partijsku pomoć ta zemlja deljena bezemljašima. To je bila klasna borba u Kini.
Svaki seljak koji ima zemlju želi da vlada red i poredak oko njega. Mao mu je to pružio. Komunistička partija i kineska narodna oslobodilačka armija brinuli su o održavanju reda i poštovanju pravila.
Za kineske seljake, navikle da od vojske očekuju samo pljačku, silovanje i otimačinu, Maova armija bila je nešto zaista novo. Na teritorijama na kojima su vladali i dalje lokalni moćnici, vojnici su bili na prodaju. Ko je imao dovoljno novca mogao je da kupi čitavu armiju. Bilo je i čestih slučajeva da se armijske jedinice preprodaju: neko bi ih kupio po nižoj, a prodao po višoj ceni.
Maovi vojnici su bili nešto drugo. Njihova disciplina bila je gvozdena: bilo je tu indoktrinacije i političkog rada, ali i najstrožeg kažnjavanja. Narodna armija morala je da se zbliži sa seljaštvom. Ništa nije moglo da bude uzeto, a da se ne plati. Za krađu se izricala smrtna kazna, za silovanje takođe.
Mao je za svoje vojnike napisao koračnicu koju su pevali prolazeći kroz selo. Koračnica ima neobičan naziv: Tri glavna pravila za disciplinu i osam tačaka na koje treba obratiti pažnju.
Pravila za disciplinu su 1. u svakoj akciji sledi naredbe; 2. ne uzimaj ni konac ni iglu od naroda i 3. vrati sve što je oduzeto. A osam tačaka su: govori pristojno, pošteno plati za svaku kupljenu stvar, vrati sve što si posudio, nadoknadi svaku štetu, ne tuci i ne vređaj ljude, ne nanosi štetu usevima, ne ponašaj se slobodno pred ženama, ne maltretiraj zatvorenike.
Vojničku disciplinu Mao je uneo i u partiju. U Jananu su prvi put organizovane masovne čistke i akcije preodgajanja članova. To nije ličilo na Staljinove čistke, iako je bilo i kritike i samokritike. Nije bilo, bar još tada, radnih logora kao što nije bilo ni Sibira. Preodgajanje je imalo kineske karakteristike, a pojedinac - koji je bio izložen kritici drugova - ostajao je izolovan, sam, napušten što je verovatno za tadašnji kolektivni duh života bila za njega najveća kazna, koja se teško podnosila. Na udaru su posebno bili “subjektivizam” odnosno i najmanje odstupanje od partijske linije, svaki individualizam koji se kosi sa zajedničkim, kolektivnim životom.
Poznata kampanja sa početka četrdesetih godina u Jananu imala je za cilj borbu protiv “subjektivizma, frakcionaštva i partijskog formalizma”. Stvaralo se gvozdeno jedinstvo partije lenjinističkog tipa. U tome nisu uspeli ni Sun Jatsen, ni Čang Kaj Šek, ali Mao jeste. On je uspeo da “reformiše mišljenje” partijskih članova.
Bio je razrađen čitav sistem u nekoliko etapa: prvo bi svaki napisao svoju samokritiku, zatim bi drugovi to razmotrili i obično vraćali na dopunu. U sledećoj fazi su održavani sastanci i javna kritika: teško je suočiti se sa drugovima koji traže samo loše strane. Pojedinac je u takvoj situaciji potpuno izolovan, tek kada napiše novu samokritiku i kada ona bude usvojena, znači kada se pokori većini, može da se vrati u društvo. Njegov duh je od tada bio zaražen virusom straha koji je postao glavna prepreka slobodnom mišljenju, ali u isto vreme ojačan disciplinom i okovima koji su se dobrovoljno podnosili.
Seljaci su retko kada bili meta kritike, bili su to pre svega intelektualci. Mnogi od njih su pred japanskom agresijom došli u Janan noseći sobom ne samo patriotska i revolucionarna osećanja, već i kritičku misao prema svemu što ih okružuje.
Kampanja prevaspitavanja i čišćenja vraćala je u partijske redove pojedince spremne da se pokore generalnoj liniji partije i da slušaju “glas masa” ili ih je zauvek ekskumunicirala iz zajednice, ako to nisu želeli da prihvate.
Mao je u Jananu otkrio kako su mase snažan argument u političkoj borbi. Tu je začeta njegova politika “oslanjanja na mase” koja će kasnije kulminirati u Kulturnoj revoluciji, kao neviđena manipulacija stotinama miliona ljudi.
Život u Jananu bio je težak i surov, ali su ga se revolucionari, kasnije, sećali sa nostalgijom. Uprkos nedaćama i skromnim životnim uslovima, u Jananu su bili razvijeni revolucionarni duh, drugarstvo i nesebičnost. Svi su jeli iz istog kazana i bili jednaki.
Kasnije, živeći u luksuzu, sećali su se kako bi poređani jedan uz drugog mokrili u potok, ili stenjali u čučavcima, uz mnogo prostačkih šala i smeha.
Mao je odlazio u polje da se olakša. On je celog života patio od konstipacije i to su u Jananu svi znali. Njegov telohranitelj Li kasnije je napisao da su svi bili “veseli kada se Mao vraćao sa polja “. Predsednik Mao se uspešno olakšao - šaputali su borci jedan drugom, koristeći naravno mnogo direktnije izraze.
Od Mao Cedunga do poslednjeg redova svi su morali fizički da rade nekoliko časova dnevno. Mao je uređivao malu baštu. Partija je brinula o odevanju, ishrani, obući, sitnim potrepštinama, u koja je ubrajan i seks. Bračni parovi su mogli da zajedno spavaju samo subotom, a za one neoženjene ogranizovane su igranke “subotom uveče”. Mao je to posebno voleo.
Maova plata je određena na Politbirou - 12 dolara mesečno. Članovi Politbiroa imali su po 5 dolara, a neki majstori čak po 30 dolara, što je bilo u duhu tadašnje filosofije da radnici treba da žive bolje od rukovodilaca i generala.
U Janan je došlo mnogo novih ličnosti: slobodoumni i patriotski opredeljeni intelektualci, ne obavezno i komunisti, koji su se sklanjali pred japanskim okupatorima. Samo iz Šangaja stiglo je oko 2.500 mladih ljudi. Svi su oni bili uključeni u partijske škole i kurseve, na kojima je predavao i Mao Cedung. Bilo je mnogo devojaka među njima, studentkinja, glumica...
(Nastaviće se)