Kina stala na noge

MAO je, za deset godina, samo jednom napustio Janan i njegove zemunice. Bilo je to u avgustu 1945, kada je komunistička delegacija otišla na pregovore sa Čang Kaj Šekom.
Ni jedna ni druga strana nisu mnogo verovale u mogućnost saradnje i kompromisa. Mao se saglasio s predlogom o održavanju nacionalne konvencije na kojoj bi se raspravljalo o donošenju novog ustava. Međutim, odbacio je Čang Kaj Šekove optužbe da komunisti šire teritoriju pod svojom dominacijom, a posebno je odbio da smanji broj svojih trupa, ukoliko to isto ne uradi i Čang.
"Guomindangovci" su još uvek imali veliku brojčanu prednost, a uskoro im je stiglo i novo američko naoružanje, pa su verovali u svoju vojnu moć i pokušali da diktiraju uslove. Od toga, međutim, nije bilo ništa. Mao je bio veći lisac i znao je da vreme radi za njega. Osim toga, od Sovjeta su dobili celokupno zaplenjeno japansko naoružanje, posle kapitulacije Tokija.
Pregovori u Čungćingu trajali su šest nedelja, sasvim dovoljno da se Mao i Čang još bliže upoznaju. Fotografija iz tih dana koja je obišla svet pokazuje nasmejanog Mao Cedunga i Čang Kaj Šeka, čija su usta razvučena u neku vrstu poluosmeha. Oni stoje i nazdravljaju jedan drugom čašicama u kojima je najverovatnije najbolje kinesko piće "mao-taj".
I jedan i drugi imaju iste zelene uniforme: nije ni čudo, jer ih je kreirao njihov zajednički idejni prethodnik Sun Jatsen. Samo generalisimus Čang ima na bluzi oznake ordenja i činove, a Maova je bez ijednog znaka.
ZAJEDNIČKA Političko-konsultativna konferencija, koja se kasnije sastala, postigla je "mir na papiru", ali ništa više od toga. Istorija je išla svojim tokom koji je dobro poznat: Čang Kaj Šek je počeo građanski rat protiv komunista, ali je teško poražen i morao je da sa preostalom vojskom, ministrima i drugim simpatizerima pobegne na Tajvan.
Maova armija je promarširala kroz celu Kinu. Mao je treći put u 20. veku ujedinio Kinu. Njegova vlast je bila neprikosnovena, gotovo imperatorska. Retko je neki čovek u istoriji imao takvu apsolutnu vlast nad toliko stotina miliona ljudi kao Mao.
Prvog oktobra 1949. godine, na Tjenanmenu u Pekingu, Mao je proglasio osnivanje Narodne Republike Kine. "Kina je stala na noge", poručio je on svojoj naciji i svetu. Posle velikog nereda pod nebeskim svodom, nastupilo je vreme zavođenja velikog reda.
Donesen je novi ustav u kome nema ni pomena o socijalizmu.
Mao je izabran za predsednika centralne narodne vlade, Džou Enlaj za premijera administrativnog saveta i ministra inostranih poslova, Džu De je postao načelnik generalštaba. Mao je dobio još jednu značajnu funkciju: izabran je za predsednika narodnog revolucionarnog vojnog saveta. On je znao da "politička vlast izlazi iz puščanih cevi".
Među visokim zvanicama na Kapiji nebeskog mira nije bila supruga Mao Cedunga. Ona je nekoliko meseci ranije prebačena u Sovjetski Savez, navodno, na lečenje. Maovi odnosi s njom nisu bili dobri. Posle kratkog perioda strasne ljubavi u Jananu, supružnici su počeli često da se svađaju. Čak nisu ni živeli zajedno, a Đijang Ćing kasnije nije nikada stanovala u paviljonu "Hrizanteminog mirisa", već u nekoj pomoćnoj zgradi pored nje.
MAO kao lider nove Kine nije ostavljao mnogo prostora za nagađanja o demokratiji. "Demokratija se odnosi samo na narod; sloboda govora, udruživanja i pravo glasa - takođe. Reakcionari nemaju prava." Citirao je jednog neokonfučijanca iz Sung dinastije: "Postupaj sa čovekom, kao što on postupa prema tebi". I još je naveo pouku iz jedne popularne legende o tigru:
"Tigar jede ljude, bilo da ga neko izaziva ili ne."
Običan Kinez brzo je shvatio šta je u svemu tome bitno: da pazi da ga vlast ne ubroji među reakcionare i da ga neki "tigar ne pojede". Mao Cedungu nije trebala pomoć Marksa ili Lenjina da objasni narodu šta je želeo.
Mao je u Peking stigao osam meseci pošto su grad, bez borbe, zauzeli njegovi vojnici. Za to vreme živeo je na Mirisnim brežuljcima. U grad je ušao sa već razrađenim dokumentima i jasnom vizijom šta hoće od nove države.
Peking je ponovo postao kineska prestonica, to je bio Maov izbor. Čang Kaj Šek je imao Nanking kao glavni grad, Sun Jatsen je hteo da to bude Kanton. Tokom kineske istorije, bilo je mnogo glavnih gradova, ali se Mao opredelio za Peking koji je dovoljno daleko od mora, odakle su uglavnom dolazile strane agresije, i dovoljno blizu granica sa "starijim bratom" - Sovjetskim Savezom, koji je smatran jedinim prijateljem i saveznikom.
Mao u Pekingu nije bio 31 godinu. Imao 55 godina, bio je u dobroj snazi i zdravlju i nastanio se u Džunanhaju. Nije želeo da za rezidenciju izabere neku od imperatorskih palata u Zabranjenom gradu, kao što je Lenjin ušao u carski Kremlj, posle Revolucije. Mao je bio sujeveran: njegova noga nikada ni kasnije nije stupila u Zabranjeni grad. To je za imperatore, a on je samo seljak. Zaboravljao je da kaže da su mnogi seljaci u Kini posle pobune postajali imperatori.
Džunanhaj se nalazi odmah pored Zabranjenog grada. Mirno i lepo mesto, sa jezerima, potocima i mostovima. Nekada je tu šetala carska porodica, a sada su se uselili Maovi ratni drugovi.
Mao je izabrao za sebe vilu poetičnog imena: "Hrizantemin miris". Naredio je da mu tu donesu gomilu njegovih knjiga među kojima su dominirala klasična kineska dela: Konfučijevi "Anali", enciklopedije, istorija vladavine raznih dinastija, saveti kako upravljati državom, knjige poezije, itd. Bilo je začuđujuće malo marksističke literature. Uostalom, Mao je više učio iz iskustva kineskih dinastija nego iz knjiga Marksa, Engelsa, Lenjina ili Staljina.
(Nastaviće se)