Staljinu korpa luka

POSLE proglašenja NR Kine, Mao nije imao mnogo vremena da se bavi knjigama. Prvo, trebalo je u zemlji zavesti red, učvrstiti vlast i pokrenuti privredni život. Dok je u Pekingu Mao govorio da je “Kina stala na noge”, na jugu su se njegove trupe još borile. Armija je bila, pored Komunističke partije, jedina dobro organizovana snaga u zemlji koja je ubrzo podeljena na šest vojnih administrativnih oblasti. Mao je smatrao da će mu tri godine biti dovoljne da oporavi privredu.
Za početak je na lokalnim nivoima ostavio dotadašnju vlast - “guomindangovce”. Prvi razlog bio je što komunisti nisu imali dovoljno svojih kadrova, drugi da se i na taj način razlikuje od politike Čang Kaj Šeka koji je bio zadrti sektaš i obračunavao se surovo sa svim pripadnicima prethodne vlasti.
Kineska revolucionarna vladavina počela je mnogo mirnije nego oktobarska u Rusiji ili neka druga. Dva miliona “guomindangovaca” nastavilo je da rukovodi lokalnim poslovima i da prima dotadašnju platu. Nije bilo eksproprijacije privatnog kapitala i mnogi kapitalisti nastavili su da rade i pod komunistima. Izuzetak su bili predstavnici krupne kompradorske buržoazije u službi japanskih okupatora ili kapitalisti najtešnje povezani sa Čang Kaj Šekovom porodicom. Njihova imovina prešla je u državne ruke.
Ubrzo je suzbijena hiperinflacija, život je počeo da se vraća u normalne tokove. U Kini je vladala neka vrsta euforije i velikih očekivanja. Narod je ispred sebe video disciplinovanu armiju i skromne i nesebične komuniste. Vlast je maksimalnu pažnju posvetila borbi protiv kriminala, prostitucije, šverca, korišćenja opijuma, privilegija stranih firmi. Počele su akcije masovnog opismenjavanja, iskorenjivanja hroničnih bolesti, obezbeđivanja prehrane za najsiromašnije slojeve... Sve je to narod prihvatio i podržavao. Obećana zemlja činila se, naročito mladoj generaciji, da je na dohvatu ruke. Bile su to godine kada je Mao uživao najveću moguću podršku.
IAKO je na rečima uzdizao SSSR i Staljina do samih nebesa, Mao je imao loše mišljenje o svom velikom severnom susedu i na svojoj koži je osetio hegemonističku politiku njegovog vožda. Njegovo nepoverenje taložilo se dugo, ali su razlozi pragmatične prirode učinili da sve to potisne u stranu. Kina je morala da se osloni na Sovjetski Savez, jer se Amerika već bila opredelila za Čang Kaj Šeka i pokušala na sve moguće načine da sruši komunističku vlast u Kini.
Mao nije bio idealista u politici, bio je suvi pragmatičar i kada je trebalo imao je hladnu glavu. Krajem 1949, krenuo je u Moskvu, na susret sa Staljinom. Njegov prvi izlazak, od dva izlaska, van kineskih granica. I oba puta u SSSR.
Mao je putovao vozom koji je nekada pripadao Čang Kaj Šeku. Bio je to oklopni voz, opremljen oružjem velike razorne moći, kojim se Čang služio između Šangaja i Vuhana. To je kratka relacija, pa su uslovi u vozu bili nekomforni. Na primer, u vozu uopšte nije bilo grejanja, što je samo doprinelo Maovom lošem raspoloženju. Mao nije podnosio hladnoću. Uz to u dubini duše nije bio srećan što odlazi Staljinu na noge, u Kremlj, iako je znao da je to za tek osnovanu Kinu od životne važnosti.
Mao je nekoliko puta tražio da dođe u Moskvu, ali je Staljin uvek odgovarao da je još rano za to, da nije vreme i da bi to moglo da bude pogrešno shvaćeno. U pismima koje su razmenili početkom 1949, bila je očigledna namera Staljina da Mao Cedunga drži po strani, u rezervi. U Kini je tada besneo građanski rat i komunisti su bili u sve većoj prednosti. Staljin je smatrao da rat treba da se prekine i da počnu mirovni pregovori Mao Cedunga i Čang Kaj Šeka. “Mi ništa ne želimo da vam namećemo, samo predlažemo, a vi vidite šta je za vas najbolje”, pisao je Staljin.
Mao je znao šta je najbolje: Naredio je ofanzivu, njegova milionska armije prešla je Žutu reku i Jangce i oterala Čang Kaj Šeka na Tajvan.
Ruski ambasador Roščin poslednji je od stranih diplomata mahao generalisimusu sa aerodroma u Naniknu dok se Čang zauvek opraštao od Kine. Za to vreme njegov ambasador u Moskvi bio je u oproštajnoj poseti kod Molotova.
Možda se Mao u hladnom vozu, toliko hladnom da je na svakoj stanici pokušavao da se na peronu zagreje trčeći u mestu, prisećao svih tih udaraca koje mu je Staljin godinama nanosio. Kada je u Šangaju Čang Kaj Šek 1927. masakrirao komuniste, Staljin je podržao akciju Guomindanga, čak je pohapsio kineske komuniste u Moskvi i poslao ih u Sibir, u logore. Kada je Mao nastojao da prebaci težište aktivnosti komunista na kinesko selo, bio je kritikovan i smenjen od Staljinovih ljudi.
Kada je kidnapovan Čang Kaj Šek i kada je Mao nameravao da mu sudi, opet se Staljin suprotstavio tome i prisilio Mao Cedunga na novu koaliciju. Kada je Maova armija odlučila da pređe Jangce i da očisti od “guomindangovaca” i južnu Kinu, opet je Staljin bio protiv toga. Konačno, sovjetski ambasador Roščin pratio je Čang Kaj Šeka sve dok ovaj nije seo u avion za Tajvan i nije pozvan da prisustvuje istorijskom događaju na Tjenanmenu kada je Mao proglasio novu državu.
Ipak, Mao je sve to progutao, ali nikada nije zaboravio. Morao je da ide u Moskvu i obezbedi velikog saveznika, da dobije ekonomsku i vojnu pomoć. SSSR je dan posle njenog proglašenja priznao Narodnu Republiku Kinu. Bez podrške Staljina, Kina bi bila dovedena u još veću izolaciju.
Deset dana je Mao putovao vozom preko zaleđenog Sibira do Moskve. Stigao je tamo na Staljinov rođendan. Savetovali su ga da Staljinu odnese skroman poklon: neku korpu sa kineskim povrćem. To je bila ideja njegove supruge Đijang Ćing. Mao nije želeo skup poklon, on je znao iz kineske istorije da skupi pokloni ukazuju na pokornost. Zato je poneo korpu sa lukom, paprikama, voćem... Kasnije je “Pravda” objavila spisak poklona koje je Staljin dobio za rođendan. Maov poklon se ne pominje: možda su ga odmah bacili u đubre, bojeći se da je otrovano.

(Nastaviće se)