Pred vratima Kremlja

Bilo je mnogo protokolarnih propusta, nervoze i psihološkog nadmudrivanja sa obe strane. Jedno vreme Staljin je Mao Cedunga držao u dači pored Moskve potpuno izolovanog: nikakvih kontakata ni razgovora. “Samo spavam i jedem” - požalio se Mao.
Maova poseta i susreti sa Staljinom još više su produbili jaz među njima. Jednom su Mao Cedunga odveli u Boljšoj teatar da gleda balet “Crveni mak” o ustanku radnika u Šangaju kojima kao pomažu sovjetski mornari. Potpuno izmišljena priča koja je pogodila kineskog lidera. Mislio je da se radi o političkoj provokaciji. Posle prvog čina napustio je pozorište.
Drugom prilikom Mao je odbio da jede ribu koju su mu servirali. “Jedem samo žive ribe” - rekao je prevodiocu. Sovjeti tada još nisu znali za sve Maove navike: da nikad ne koristi sapun, jer se plaši hemikalija ili da umesto paste za zube koristi samo prašak na koji je u detinjstvu navikao.
Mao je smatrao da je to sve smišljeno kako bi se on ponizio. Kada su ga na 70. rođendan Staljina doveli u Kremlj, stigao je tri minuta ranije i morao da čeka pred zatvorenim vratima. Tačno u sekundu, vrata su se otvorila i tamo je uz Staljina bio ceo politbiro.
Razgovor sa Staljinom bio je nervozan. U jednom momentu Mao je rekao da mora da pozove Džou Enlaja u Moskvu. Staljin se interesoavao zašto. Mao je ćutao. Na Staljinovo ponovljeno pitanje, odgovorio je:
- Čekajte i videćete.
Staljin je pokušao da popravi atmosferu:
- Vi ste dobar sin Kine. Nadam se da ćete biti uvek zdravi i snažni kao sada.
Mao je odgovorio dvosmisleno, imajući u vidu odnos Staljina prema kineskom rukovodstvu:
- Dugo sam bio izložen napadima i nisam mogao da bežim i da se krijem. To me je očvrslo.
Pobednicima nije dozvoljeno da optužuju. Pobeda je sve. Pobednici ne prihvataju optužbe. To je uobičajena praksa.
Mao je morao da pozove Džou Enlaja da hitno dođe u Moskvu. Tek kada je ovaj došao i svojim strpljivim diplomatskim stilom počeo da pregovara sa Sovjetima, postignut je sporazum o potpisivanju tridesetogodišnjeg ugovora o prijateljstvu, saradnji i ekonomskoj pomoći.
Dokument, koji je potpisan u februaru 1950. godine odnosio se na zajedničku odbranu. Kina i SSSR su se obavezali da će u slučaju agresije na jednu od njih, vojno pomoći žrtvi agresije. Moskva je, takođe, dodelila Kini kredit od 300 miliona dolara pod povoljnim uslovima, na pet godina i obavezala se da će njeni stručnjaci pomoći u obnavljanju kineske privrede. Kasnije su sovjetski inženjeri i projektanti radili na izgradnji 159 velikih objekata, uglavnom teške industrije u Kini.
Bila je to za Kinu značajna ekonomska podrška, a Kinezi su vratili kredit do poslednjeg dolara. Zapadne sile su u prvom redu obratile pažnju na vojni deo kinesko-sovjetskog sporazuma i protumačile ga kao novu komunističku osovinu na Dalekom istoku koja ugrožava američke interese. To je dovelo do sankcija prema NR Kini i jačanja podrške Čang Kaj Šeku. Počinjao je Hladni rat i podela sveta na blokove. Kina je bila prinuđena da se oslanja “samo na jednu stranu”.
A onda je u neposrednom kineskom susedstvu izbio i vrući rat - korejski.
Ako je verovati američkom stručnjaku za Kinu Harisonu Selisberiju, Mao je bio veoma iznenađen kada je izbio rat u Koreji. Dan pre toga kineski parlament je odobrio Maov plan o demobilizaciji jednog dela armije.
Mao je znao da je situacija veoma ozbiljna i da bi eventualna američka intervencija u Koreji mogla da ugrozi i kinesku bezbednost. Odmah je naredio da se zaustavi demobilizacija. Kina je imala pod oružjem više od pet miliona vojnika, uključujući i dva miliona iz bivše Čang Kaj Šekove armije.
Kinezi su poslali svoju delegaciju u Pjongjang da na licu mesta vide situaciju. Kada je delegacija stigla, korejski sukob trajao je već dve nedelje. Početak je bio veoma uspešan za Kim Il Sunga i armiju severa.
Ali onda su intervenisali Amerikanci i situacija se promenila. Sada su trupe Južne Koreje zajedno sa američkim, nezadrživo išle ka severu.
Kinezi su upozorili da će i oni intervenisati ako se prodor nastavi prema reci Jalu, koja deli Kinu od Severne Koreje. SAD to nisu shvatile ozbiljno. Procenili su da Kina blefira.
Mao, međutim, nije blefirao. Istina, u njegovom najbližem okruženju bilo je mnogo protivnika ideje da se Kina uključi u rat.
Lin Bijao, kojeg je Mao predvideo za komandanta kineskih jedinica u Koreji, bio je, na primer, protiv.
On je znao za slabosti kineske armije i za njenu lošu opremljenost i nedovoljno iskustvo u borbi sa superiornijim američkim trupama. Mao je takođe sve to znao, pa ipak je njegov glas odlučio: Kina mora da uđe u rat.
U oktobru 1950. godine, svega godinu dana od postojanja nove Kine, Mao je izdao naredbu o formiranju kineskih “dobrovoljačkih jedinica” za borbu u Koreji. Kineski unutrašnji razvoj je znatno otežan: najveća pažnja je poklonjena Koreji.
Mao je smatrao da je to uslov opstanka njegove države. Ako padne Kim Il Sung, američke jedinice više niko neće moći da zaustavi da ne pređu Jalu reku i da kao i Japanci tridesetih godina ne formiraju neku marionetsku državicu.

BEZ POMOĆI SSSR
Staljin je obećao pomoć kineskim jedinicama u snabdevanju i avijaciji. Trebalo je da Kinezi daju pešadijske jedinice, Sovjeti avijaciju. Ali, Staljin je odustao: navodno, njegova avijacija nije bila dovoljno pripremljena. Tako su Kinezi ostavljeni na cedilu, ali više se odluka o slanju ”dobrovoljaca” nije mogla promeniti. Mao nije želeo da izgubi obraz. Neki su, međutim, smatrali da je Moskva namerno gurnula Kineze u rat da oslabi njihovu svojeglavost.
(Nastaviće se)