Gozba pre komune

U KOMUNAMA je sve bilo kolektivno, privatna svojina nije postojala, u mnogim slučajevima ni lična. Seljacima je sve bilo oduzeto, sa izuzetkom štapića za jelo.
Hrana je deljena u zajedničkim menzama, u nekim komunama su čak podigli i ogromne, zajedničke spavaonice, ali su ubrzo odustali od toga.
Naravno, ukinute su sve okućnice, a seljaci su ulaskom u komunu morali da daju i svoju stoku, alat, i sve čime su raspolagali.
Kineski seljak se u istoriji suočio sa mnogim nedaćama, prirodnim i onim drugim.
On je formiran kao ličnost koja od života ne očekuje mnogo i spreman je da trpi i sluša svaku vlast. Ovo je, međutim, i za njega bilo neshvatljivo: niko nikada nije od seljaka oduzeo baš sve što je imao, uvek je bar nešto ostavljeno da se preživi.
Bio je to i direktan udar na porodicu i sistem koji je hiljadama godina predstavljao osnovnu bazu kineskog društva.
Sada je porodica, sa svojim odnosima nadređenosti i podređenosti, bila razbijena.
Maovi sledbenici nisu imali milosti. Za nekoliko meseci 80 odsto kineskog stanovništva uterano je u narodne komune.
Kako su morali da komuni predaju i svoju stoku, seljaci su je radije pre toga poklali i pojeli. Tih dana se na kineskom selu jelo kao nikada pre toga - niko nije mislio na sutrašnjicu.
Isprva su i u komunama bile gozbe u zajedničkim menzama. Hrana se delila besplatno, pa su svi nastojali da pojedu što više mogu.
Država je obustavila staru praksu davanja pirinča seljačkim domaćinstvima, i sve je išlo pravo u komunu.
Niko više nije mogao da sam, u kući, priprema hranu jer hrane nigde nije bilo u prodaji. Svako je dolazio do kazana, što je za Mao Cedunga bio ideal jednakosti.
Jedina obaveza seljaka bila je da radi i da prisustvuje masovnim sastancima. Rad nije plaćan novcem, već bonovima koji su korišćeni za hranu. Ali, iz meseca u mesec bilo je sve manje pirinča.
Komuna je morala i da obezbeđuje sve ono o čemu je ranije brinula država: sama je morala da plaća, organizuje i održava sistem obrazovanja, zdravstvene zaštite, administraciju, čak i organe bezbednosti. Komune nisu imale dovoljno sredstava za sve to, jer je produktivnost u poljoprivredi veoma mala, a niko i nije bio zainteresovan da radi više.
Niko izuzev novih kadrova koji su se probili do čelnih pozicija u narodnim komunama i koji su bili odani partiji i spremni da po svaku cenu pokažu kako izvršavaju sve planske zadatke.
A planovi su naglo porasli: umesto prvobitno predviđenog povećanja poljoprivredne proizvodnje od 6 odsto, novi plan je za 1958. godinu predviđao 16,8 odsto.
U industriji je porast od 10 odsto, povećan na 33 odsto.
Proizvodnja čelika od 5,3 miliona tona planirana je na 10,7 miliona tona. Stručnjaci su se hvatali za glavu. To je, međutim, bio tek početak.Svi su se trudili da prihvate što veće planske obaveze i da na taj način zadovolje ambicije viših organa. Verbalno prihvatanje većih planova predstavljalo je najsigurniji put za napredovanje.
Proizvodnja žitarica za 1958. godinu trebalo je da bude 90 odsto veća nego prethodne godine, a kasnije je i to povećano za još 50 odsto.
Naravno, to je bilo nemoguće ostvariti, većina je znala, ali niko nije smeo javno da prizna. Nekoliko pokušaja da se obuzdaju utopističke strasti završilo je masovnim skupovima na kojima su skeptici dobili po nosu i po kratkom postupku upućeni u neko selo, hiljadama kilometara udaljeno “na prevaspitavanje”.
Sumnja u planove značila je isto što i sumnja u socijalizam i Mao Cedunga.
Izveštaji o ispunjavanju planova bili su svi odreda lažni.
Ali, niko nije smeo da izađe iz vrzinog kola: jedan lažni izveštaj zahtevao je postavljanje još veće planske norme. Kinesko rukovodstvo postalo je zatočenik vlastitih iluzija.
Mao je, međutim, tvrdio da su narodne komune “najbrži put ka komunizmu”. On je već bio proglasio da je socijalizam u Kini “u osnovi ostvaren” i da će uskoro biti izgrađen i komunizam.
Videlo se da nikada nije čitao Marksa. Utopija i iluzija, verovanje u Mao Cedunga i njegova obećanja postala su uobičajena norma ponašanja. Njegov kult ličnosti širio se iz dana u dan.
Proizvodnja u poljoprivredi je drastično padala. Seljaci, koji su ranije cele godine teško radili da bi obezbedili dovoljno hrane za svoju porodicu i državne poreze, sada su bili prebacivani na druge poslove.
Veoma aktuelni su bili radovi na irigaciji i podizanju nasipa radi zaštite od poplava. Desetine miliona seljaka besplatno su radile na tim projektima.
Ali, tek je politika “velikog skoka napred” donela pravi haos u kinesku privredu.
Mao je spavao malo, svega tri ili četiri sata i to tek kada bi pilule za spavanje počele da dejstvuju. Maov lični lekar dr Liu zabeležio je da predsednik Mao tokom nedelje spava oko 25 sati, a ako spava 28 - to je onda izuzetno.
Budio se mamuran od pilula i pio po nekoliko čaša zelenog čaja. Zatim bi dugo žvakao lišće čaja koje je neutralisalo dejstvo pilula. Da li zbog pilula ili kratkoće sna, Mao je retko sanjao.
Jedno noći je ipak usnio neobičan san: sanjao je da Kina proizvodi više čelika od Amerike, a Sovjetski Savez od Engleske, dok je Titova Jugoslavija prestigla Italiju.
Ujutro kada se probudio, san mu nije dao mira. Stalno se u mislima vračao na njega. Shvatao ga je kao poruku: socijalizam mora ekonomski da prestigne kapitalističke zemlje.
To će biti istorijska pobeda socijalizma nad kapitalizmom, a do nje se dolazi ne postepeno, već u skokovima. Bila je to jedna od njegovih utopijskih zamisli koje je pokušao da sprovede u život.
Mao je verovao da ideja, misao, filozofija mogu da promene svet ili da, u najmanju ruku, dovedu do velikih promena.
(Nastaviće se)