Crveno sunce revolucije

Veliki skok, najčešće se vezuje za masovnu proizvodnju čelika u primitivnim, seljačkim topionicama. To je, međutim, bio samo jedan od vidova politike koja je ignorisala realne odnose u ekonomiji.
Pa, ipak, kao primer utopističkog i krajnje levičarskog shvatanja, ta “seljačka” proizvodnja čelika je veoma tipična.
Više od 600 miliona Kineza bilo je angažovano u neviđenoj, masovnoj proizvodnji čelika.
Isprva je bilo od 30.000 do 50.000 malih seoskih topionica, onakvih kakve su Kinezi koristili pre hiljadu i više godina. Te primitivne topionice moguće je izgraditi u svakom selu, uz minimalna ulaganja. Mao je u njima video šansu da se proizvedu milioni novih tona čelika.
Za samo nekoliko meseci 1958. godine broj seljačkih topionica porastao je na milion. One su nikle i u gradovima, u krugu fabrika, dvorištima škola i fakulteta.
Da bi ispunili planske obaveze, ljudi su iz svojih kuća donosili metalne predmete (krevete, stolice, čak i pribor za jelo) i bacali ih u vatru gde se “kalio kineski čelik”.
Partijski vrh je planirao da se proizvede 30 miliona tona čelika, tri puta više od dotadašnje proizvodnje.
Na kraju je to i ostvareno. Međutim, ni tona tog čelika nije mogla da bude upotrebljena u industriji, zbog veoma lošeg kvaliteta. Sve je otišlo u vetar.
Uporedo sa čelikom, Mao je objavio rat vrapcima. Prethodno je na Politbirou partije Mao izneo podatak da svaka ptica godišnje pojede 4,5 kilograma žitarica.
Jedna ptica pojede kao tri vrapca. Ako se ubije milion vrabaca godišnje, moći će da se prehrani 60.000 ljudi.
Sutradan su Kinezi krenuli u lov na vrapce. Pošto vrapci ne mogu dugo da lete, čitava sela izlazila su u polja sa šerpama u koje su udarali, stvarajući neopisivu buku i plašeći vrapce, koji bi posle nekog vremena padali na zemlju od umora.
Vodeći partijski dnevnik “Ženmin žibao” imao je posebnu rubriku u kojoj je svakodnevno registrovano koliko je vrabaca ubijeno.
U provinciji Šandung, pisao je partijski list, ubijeno je 2,8 miliona vrabaca. Izgleda da je to bio rekord. Posle nekoliko meseci, stručnjaci su upozorili da je na selu značajno povećan broj insekata koji napadaju pirinač i druge žitarice.
Ali, kampanju nije bilo moguće zaustaviti.
Sve do sledeće berbe pirinča, kada je ustanovljeno da su insekti uništili dva puta više žitarica od vrabaca. Glad se u međuvremenu sa sela prenela i u gradove.
Mnoge ustanove su podelile svoje zaposlene na dva dela.
Jedni su ostajali na radnim mestima, a drugi su kružili gradom i okolinom u potrazi za hranom.
Dnevne norme snabdevanja žitaricama drastično su smanjene i sada su jedva bile na granici preživljavanja.
U komunama su te norme bile još niže: seljaci su dobijali manje od 200 grama žitarica dnevno.
Čak su u opkoljenom Lenjingradu u Drugom svetskom ratu sledovanja bila veća.
Maovi telohranitelji zabeležili su kasnije da predsednik Mao mesecima nije jeo meso i da se njegov obrok sastojao samo od malo pirinča i nekog barenog povrća.
Rekao je da kad seljaci nemaju šta da jedu nije pošteno da on ima bogatu trpezu.
Tada se posvađao sa Đijang Ćing koja je naručivala piletinu, svinjetinu ili ribu.
Od tada, bar prema pisanju kineskih listova posle Maove smrti, više nikada nisu seli za zajedničku trpezu.
- Hrana je najvažnija stvar na svetu - rekao je Mao telohraniteljima dodajući da seljaci misle da je jelo podjednako važno kao i Bog.
Zapisano je da Maovi štapići za jelo mesecima nisu takli meso. On je sedeo za stolom zamišljen, pušeći neprestano i žvaćući duvan.
Mrzeo je ulje, noge su počele da mu otiču.
Terali su ga da jede, ali je on odbijao. To svakako nije ublažilo glad miliona seljaka, ali je njemu pružilo iluziju da pati zajedno s njima.
I da je jedan od njih.
U aprilu 1959. godine, na zasedanju Kineskog nacionalnog kongresa, Mao se povukao sa funkcije predsednika republike i prepustio je Liu Šaoćiju.
To je objasnio željom da se više posveti izučavanju teorije i politike. Ali, ostao je predsednik kineske komunističke partije. Vlast se ne ispušta lako, pogotovo ako je teško osvojena.
U partijskom vrhu, međutim, bilo je političara koji su imali mnogo kritičniji stav prema politici “velikog skoka” i narodnim komunama.
Među njima bili su i neki Maovi dugogodišnji saradnici, još iz jananskog perioda.
Uskoro će se i oni naći na dnevnom redu.
Svaki napad na politiku narodnih komuna i “veliki skok” doživljavao je kao napad na socijalizam i na sebe lično.
U takvim okolnostima došlo je do konferencije u Lušanu i do velikog političkog obračuna.

KRAJ JANANSKOG BRATSTVA
Partijski plenum u planini Lušan i politički obračun Mao Cedunga sa nekim od najbližih saradnika označio je kraj bratstva iz jananskog perioda, a na simboličan način i pravi kraj Dugog marša i prijateljstva koje je tamo stvoreno. Zato se istoričari i danas često vraćaju na juli 1959. godine.
Sve je počelo neutralnom Maovom ocenom koju je izgovorio na početku referata na plenumu: “Ostvarenja su velika, problema ima mnogo, iskustva su bogata i budućnost je svetla.” Ali, njegova poslednja rečenica na plenumu bila je u drugom stilu:
“Drugovi, vi morate analizirati vašu odgovornost. Ako treba da serete - serite. Ako treba da prdite - prdite. Posle toga ćete se osećati mnogo bolje.”
Bio je to samo “seljačko finale” Maovog sukoba sa kritičarima njegove politike narodnih komuna i velikog skoka napred.
Mao je očekivao da će na plenumu u Lušanu biti dosta primedaba jer se zemlja nalazila u ekonomskom haosu. Zato je, da bi svoje izlaganje potkrepio optimističkim podacima, pre plenuma obišao Šaošan, svoje rodno mesto.
Tamo su mu partijski kadrovi ispričali bajke o uspesima narodnih komuna. Niko nije pominjao pad proizvodnje, niti glad koja je harala, a Mao o tome nije hteo da se raspituje. “Budućnost je svetla, ali je put do nje trnovit.”
(Nastaviće se)