Teror crvene garde

NIKADA niko za više hiljada godina kineske istorije nije pozvao mladu generaciju da ruši sve što je staro, ili što oni smatraju da je staro. Čitava kineska civilizacija se zasniva na kontinuitetu i poštovanju tradicije, posebno na poštovanju mlađih prema starijima. Možda je baš zato Mao Cedungov poziv učenicima srednjih škola i studentima bio tako oduševljeno prihvaćen. Mladi su dobili prvi put mogućnost da kritikuju starije, ne samo političare, već i svoje učitelje, profesore, roditelje.
Mao ih je hrabrio: Učite revoluciju praveći revoluciju! Srednjoškolci su bili oduševljeni: o revoluciji su samo čitali iz knjiga, sada mogu sami, svojim rukama da menjaju svet. Iz cele Kine pohrlili su crveni gardisti u Peking. Putovanje je bilo besplatno, spavanje i hrana, takođe. Oni su marširali preko Tjenanmena, a Mao je stajao na počasnom mestu, u vojničkoj uniformi. Bilo je šest takvih velikih parada i ispred vođe je promarširalo u delirijumu 11 miliona mladih revolucionara. Mao bi im ponekad mahnuo rukom, ali nijednu reč nije nikada progovorio.
Ubrzo se sve pretvorilo u histeriju i brutalni teror. Nasilničke grupe mladih crvenih gardista upadale su u stanove i na javna suđenja izvodile svakog koga su želele. Bilo je dovoljno da u kući postoji biblioteka ili klavir, stari skrol ili tepih. Ili da zavidljivi sused napiše anonimno pismo. Svako je bio gospodar tuđeg života ili smrti. Nikada život nije bio jeftiniji u Kini nego tih godina.
STRADALO je mnogo nevinih ljudi, ali se u celom tom ludilu videlo da postoji neka tajna ruka koja svim tim manipuliše: crveni gardisti dolazili su bez greške na prave adrese Maovih protivnika, uključujući i u kuće rukovodilaca u Džunanhaju.
Predsednik republike Liju Šaoći, bivši ministar odbrane Peng Dehuaji, čuveni vojskovođa He Long i mnogi drugi morali su da stoje u ponižavajućem položaju pred ruljom mladih bandita koji su ih pljuvali, šamarali i tukli, često do smrti. Da li je Mao znao za to? Svakako da je znao. To je bila njegova ideja.
Mao zaista nije štedeo svoje ratne drugove, čak ni one najbliže, sa kojima je prošao Dugi marš. Možda je samo Staljin bio suroviji od njega: on je odmah skidao glave, Mao je to radio postepeno.
Posle zverskog mučenja, u zatvoru je umro predsednik republike Liju Šaoći. Ubijen je bivši ministar odbrane Peng Dehuaji, zatim maršal He Long, koji je rukovodio armijama u oslobađanju Kine, i hiljade drugih. Mnogi su izvršili samoubistvo u želji da prekrate muke. Tako je završio i čuveni pisac Lao Će. Vezao je kamen oko vrata i utopio se u jednom jezeru, baš kao i pesnik Ću Jang, pre dve hiljade godina. Mnoge odgovore na pitanja Maovog vremena treba potražiti u istoriji.
Oni srećniji, kao Deng, proveli su godine na prevaspitavanju, drugi kao Jang Ćangkun, kasnije predsednik republike, čamili su u zatvorima, treći kao Hu Jaobang, kasnije generalni sekretar partije, timarili su godinama konje i čistili štale. To je bilo teško i ponižavajuće, ali su ipak sačuvali glavu i kasnije se vratili u politički život.
Merodavne izjave potvrđuju da je tokom Kulturne revolucije u Kini ubijeno oko tri miliona ljudi, dok je sto miliona ubrojano u žrtve.
Većina članova centralnog komiteta partije i politbiroa - smenjena je, pohapšena ili poslata u škole „7. maja“ na prevaspitavanje. Neki su tamo zauvek ostali, bez groba. Istu sudbinu imala je većina članova vlade i rukovodioci po provincijama.
POŠTO je partija razbijena, umesto provincijskih partijskih komiteta formirani su revolucionarni komiteti u koje su ušli predstavnici armije, crvenih gardista i novih političara koji su svoju šansu našli u Kulturnoj revoluciji. To su bili novi organi državne vlasti, obrazovani na pučistički način. Tek 1972. godine ovi revolucionarni komiteti su bili ukinuti.
Kulturna revolucija nije imala ništa zajedničko sa kulturom. Škole, univerziteti, pozorišta ili muzeji su već na njenom samom početku bili zatvoreni: školovanje je nazivano nasleđem „buržoaskih prava“. Neki studenti su na ispitima predavali prazne listove papira i njih su kasnije slavili kao heroje. To se zvalo „ići protiv struje“.
Umetnički život je stao. Maova supruga odabrala je osam glavnih, revolucionarnih tema. Prema njima su pisani pozorišni komadi, stvarani baleti, opere, filmovi, radio drame, napisani su romani, čak i stripovi za decu. Izvan toga ništa nije bilo dozvoljeno. Slikari nisu smeli da crtaju klasične pejzaže, cveće ili životinje poput orlova: to je simbolizovalo otpor. Paljene su knjige stranih pisaca Puškina, Dostojevskog, Tomasa Mana ili Hemingveja. Muzika Betovena, Mocarta i drugih klasika bila je zabranjena.
Dobitnik Nobelove nagrade za književnost, kineski pisac u egzilu Gao Hsingđijang, rekao je primajući nagradu da je revolucija u literaturi i revolucionarna literatura na sličan način donosila smrtne presude i literaturi i pojedincima. To je bio najgori period, užasniji nego u bilo kom imperijalnom dobu u kineskoj istoriji. Bezbroj pisaca je ubijeno, zatvoreno, proterano ili kažnjeno teškim radom. Čovek nije mogao da pobegne čak ni u manastir...
Pesnica Kulturne revolucije pogodila je i druge strukture, iako ne u tolikoj meri kao intelektualce. Loše su prolazili stručnjaci u bilo kojoj oblasti, direktori fabrika ili inženjeri. Seljaci su ovog puta ostavljeni na miru: oni su svoje platili u narodnim komunama.
(Nastaviće se)