Zavera nije uspela

MNOGE fabrike su obustavile proizvodnju, dok su se zaposleni, podeljeni u nekoliko frakcija, međusobno nadmudrivali koji je put pravilan, a koji revizionistički. Bilo je mnogo fizičkih obračuna među radnicima: u fabrikama su imali svoje zatvore u kojima su čamili pripadnici poražene struje.
Pošto su razbili partijske organizacije, očistili državne institucije, porazbijali dragoceno kulturno blago iz muzeja, crveni gardisti su se okrenuli jedni drugima i nastavili da se međusobno obračunavaju. Bile su to prave bitke maloletničkih bandi, praćene revolucionarnim parolama. Crveni gardisti nisu štedeli ni strane diplomate: britanska ambasada u Pekingu je spaljena, sovjetski predstavnici su ispljuvani i pretučeni, a sve ambasade su živele u danonoćnim obračunima stotina hiljada mladih. Bilo je organizovanih pokušaja da se Kulturna revolucija proširi na druge zemlje, posebno u jugoistočnoj Aziji. Žrtve su bili tamošnji Kinezi koji su osetili šta znači pogrom prema manjinskoj naciji.
Sukobljavale su se i pojedine vojne jedinice, naročito u provincijama. Kina je ponovo prolazila kroz period sasvim blizak građanskom ratu. Došlo je i do veoma ozbiljnog oružanog sukoba sa sovjetskom armijom na reci Usuri. Incidenti na granici dugoj više hiljada kilometara ponavljali su se tokom dve godine. Sve je to vuklo ogromnu zemlju u još dublju provaliju. Mao je znao da se haotično stanje mora jednom zaustaviti. Inače... inače će sve što je do tada uradio otići niz vodu.
Ceh su prvi platili crveni gardisti. Njihove organizacije su preko noći raspuštene, a oni su poslati na selo da "žive, rade i uče od siromašnih i srednjih seljaka". Još jedna besmislena Maova parola, koju je iz dana u dan ponavljala propaganda. Nekoliko desetina miliona mladih ljudi je iz gradova prebačeno u narodne komune. Time je Mao smirio političke strasti, ali i privremeno rešio problem zapošljavanja u gradovima.
POČETKOM sedamdesetih godina ponovo su proradili prvi univerziteti: školovanje je sa četiri smanjeno na tri godine. Umesto prijemnih ispita, novi studenti su upisivani samo na preporuku vojnih jedinica, narodnih komuna i fabrika. Važnije je biti crven, nego ekspert.
Na devetom kongresu KP Kine (1969), Mao je objavio da je razbijen buržoaski štab unutar partije, predvođen Liu Šaoćijem. Završena je jedna faza Kulturne revolucije. Ali, unutrašnja borba se nastavljala.
Ministar odbrane Lin Bjao, koga je partijski kongres izabrao za potpredsednika partije i zvaničnog naslednika, postao je nestrpljiv. U komunističkim režimima nije dobro biti proglašen za naslednika još za života vođe. Istorija pokazuje da nikada tako izabrani naslednik nije zaista došao na mesto. Maršal Lin je to svakako znao. On je bio briljantan vojni strateg, ali mu ni politika nije bila strana.
Ispred sebe imao je samo ostarelog vođu, ali i opasnu grupaciju oko njegove supruge Đijang Ćing, koja nije krila svoje političke ambicije: želela je da zameni Maoa. Treća snaga okupila se oko premijera Džou Enlaja: on je bio formalno na Maovoj strani, ali se suprotstavljao, koliko je mogao, njegovoj radikalnoj politici.
Često su tokom Kulturne revolucije Lin Bjao i Đijang Ćing sarađivali, ali je svako krio svoje namere o preuzimanju vlasti "kad Mao jednom ode". Prvi uslov bio je da se taj dan dočeka. Nijedan od pretendenata nije bio siguran u to.
Iako bolestan i fizički slab, Mao je još bio politički aktivan. Kod njega su dolazili partijski funkcioneri: oni su ga informisali o situaciji, a Mao je davao uputstva, ili je slao pisma partijskom politbirou koji bi ih dalje distribuirao. Često su to bile dvosmislene Maove izjave ili zabeleške iz razgovora s njim. Ali, političari na vlasti odnosili su se prema njima kao vernici prema Svetom pismu. U jednoj beleški politbirou, Mao je predložio da se ukine funkcija predsednika države. Ta funkcija je ostala upražnjena posle svrgavanja Liu Šaoćija.
Predlog je pogodio ministra odbrane Lina, koji je računao da mu to mesto sleduje, posle kongresne odluke da bude naslednik Mao Cedunga.
Jedno vreme je Lin Bjao bio od velike koristi Mao Cedungu, ali je to vreme bilo isteklo. Sada je ambiciozni maršal postao smetnja i ostarelom Mao Cedungu, ali i ostalim frakcijama i rukovodstvu. Sam Mao nikada nije voleo suviše bliske saradnike, a oko eliminisanja Lina, mogao je da računa na širu političku podršku: maršal zbog svog nepredvidivog ponašanja nije bio omiljen ni u armijskim ni u političkim krugovima. Mnogi su jedva dočekali da bude sklonjen.
Obračun je bio praćen spletkama, ogovaranjima, političkim akcijama, zaverama, da bi se na kraju sve završilo ubistvima. Prava pekinška opera.
U Kini se glasine šire poput šumskog požara. Maovi doušnici prenosili su čuđenje Linove žene: Ako ukinete položaj predsednika republike, gde ćete postaviti Lina? Možda je to zaista rekla, možda i nije. Događaji koji su usledili bili su mnogo dramatičniji.
Zvanična verzija bila je da je Lin Bjao pokušao, sa sinom i nekolicinom generala, da izvrši državni udar, ubije Mao Cedunga i preuzme vlast. Zavera je poznata pod nazivom "Projekat 571". Tu su postojale različite varijante za smaknuće Mao Cedunga: da se raketira njegov voz, da se miniraju mostovi gde voz treba da prođe, da se bombarduje njegova rezidencija, da se ubace diverzanti u nju i slično. Ali, kao na filmu, zavera je na vreme otkrivena, a Lin Bjao je pokušao da sa porodicom i najbližim saradnicima pobegne avionom. Avion je pao u Mongoliji, navodno nije imao dovoljno benzina. Svi su poginuli.
(Nastaviće se)