Čovek drugog sveta

KADA je Džou Enlaj, premijer, obavestio Mao Cedunga da je avion sa maršalom poleteo prema Sovjetskom Savezu i pitao da li da ga obore, Mao je odbio. "Ako ga oborimo, kako ćemo objasniti narodu da je kovao zaveru?"
Narodu su objasnili tek posle godinu dana.
Uklanjanje ministra odbrane dalo je Mao Cedungu prostor za manevrisanje u spoljnoj politici. Lin Bjao je postao "dežurni krivac" za sve propuste.
Pošto se Mao uverio da sa sovjetskim rukovodstvom ne može naći zajednički jezik, okrenuo se Americi. Svetska javnost bila je iznenađena gostovanjem američke pingpong reprezentacije, koja je svuda u Kini dočekivana sa naglašenim simpatijama, a primio ju je i Mao Cedung. To je bilo u kineskom stilu: anonimne američke sportiste prima veliki Mao.
Zatim je Kisindžer došao u tajnu misiju. Dugo je razgovarao sa Maom. SAD i Kina su se sporazumeli o uspostavljanju međusobnih odnosa, prijemu NR Kine u Ujedinjene nacije i brisanju Tajvana iz članstva svetske organizacije. Sve je to realizovano 1971. godine. Peking i Vašington imali su tada malo zajedničkih interesa, ali je jedan od njih diktirao približavanje: zasnovano je na antisovjetskoj koncepciji njihove spoljne politike.
Mao je mogao da bude zadovoljan: NR Kina je dobila stalno mesto u Savetu bezbednosti i, konačno, posle 22 godine postojanja, bila je priznata u svetu kao legitimna kineska država čiji je Tajvan samo sastavni deo. Bila je to još jedna pobeda Mao Cedunga nad Čang Kaj Šekom.
SLEDEĆE godine (1972) američki predsednik Nikson posetio je Kinu. Mao ga je primio u svom Paviljonu hrizanteminog mirisa. On se teško oporavljao od bolesti koje su ga pratile poslednjih meseci. Imao je dugotrajno zapaljenje pluća, što je za čoveka od 77 godina opasno.
Pre dolaska Niksona, lekari su Maou jedva spasli život ubrizgavajući mu injekcije kako bi povratili rad srca.
Mao je pun sat razgovarao sa Niksonom. Objasnio mu je da je Lin bio protiv otvaranja Kine prema Sjedinjenim Državama. Sada, kada Lin nije među živima, kinesko-američkim odnosima ništa ne stoji na putu. Mao je jedva govorio, ali je ipak ustao da isprati gosta.
Nikson mu je uzvratio komplimentom: "Vi izgledate veoma dobro".
"Spoljni izgled vara", odgovorio je Mao.
Mao je samo dva puta putovao u inostranstvo (oba puta u SSSR), ali se u Zabranjenom gradu sretao sa mnogim državnicima. Njegova skromna radna soba i veliki bazen za plivanje bili su meka hodočašća ne samo za stotinak generalnih sekretara raznih marksističko-lenjinističkih komunističkih partija odanih Pekingu, već i mnogih političara, državnika i drugih istaknutih ličnosti tog doba. Kao što je ostareli Tolstoj primao svoje poštovaoce u Jasnoj Poljani, tako je i Mao primao političare i delio im savete.
Mnogi od njih opisali su kasnije te susrete, a među njima i Henri Kisindžer, američki državni savetnik, koji se pet puta sastao sa Mao Cedungom.
"Mao Cedung, vladar koji je svoj život posvetio preobražaju vrednosti, strukture i slike tradicionalne Kine, živeo je u carskom gradu, čak jednako povučen i tajanstven kao i carevi koje je prezirao... Njegova radna soba, srednje veličine, bila je prepuna knjiga. Knjige su bile po policama, na stolu i na podu, u ćošku je bio drveni krevet, zatim nekoliko fotelja i neizbežna pljuvaonica...
Kada se sastaje sa slavnim i moćnim vođama, čovek obično ne može reći u kojoj meri je impresioniran njegovom ličnošću, a u kojoj zaplašen njegovim statusom i ugledom. U Maovom slučaju nije bilo zabune. Mao je naprosto bio prisutan, okružen knjigama, visok i snažno građen Kinez. Posmatrao je posetioca sa smeškom, istovremeno pronicljivim i ponešto podrugljivim, upozoravajući svojim držanjem da nema smisla ni pokušati zavarati tog specijalistu za ljudske slabosti i dvoličnosti. Nisam upoznao nikog - osim možda De Gola - ko bi u sebi sadržavao toliko sirove snage, koncentrisane snage volje...
"Za razliku od svih drugih političkih vođa koje sam upoznao, Mao se nikada nije upuštao u monologe, niti se služio pripremljenim beleškama. Njegove su ideje izranjale iz sokratovskog dijaloga koji je vodio bez napora, s neobaveznošću koja bi mogla zavarati. Svoje glavne misli izricao je u obliku lakih dosetki ili prividnih šala... Maove eliptične fraze bile su poput igri senki na zidu - odražavale su stvarnost, ali je nisu obuhvatale... Čovek je imao osećaj da kontaktira sa osobom iz drugog sveta, koja s vremena na vreme podigne pokrivač što zaklanja budućnost, dopuštajući samo brzi pogled, ali ne i celu viziju - jer nju je jedino ona videla...".
Kisindžer pominje trenutak kada je Mao izrazio svoje nezadovoljstvo Amerikom zbog toga što se ona ne odupire dovoljno efikasno sovjetskom ekspanzionizmu. Uporedio je Amerikance sa lastavicama uoči oluje:
"Približava se oluja. Vetar i kiša. S dolaskom kiše i vetra lastavice postaju nemirne. Dolazak kiše i vetra moguće je odgoditi, ali je teško sprečiti...".
Mao, naravno, nije bio u svim prilikama pesnički i filozofski raspoložen. Ponekad bi iz njega provejavala urođena lukavost kineskog seljaka koji se domogao carskog trona i sada nastoji da svima pokaže svoju neograničenu moć i superiornost.
Jednom je Mao pozvao na ručak poslednjeg kineskog cara Pu Jia. Banket je bio pripremljen u Džunanhaju, u vili koja je, zajedno sa čitavim Zabranjenim gradom, nekada pripadala Pu Jiu. Već sama ta činjenica morala je da ostavi mučan utisak na bivšeg cara, koji je posle višegodišnje robije i prevaspitavanja sada radio kao bibliotekar u Akademiji nauka.
Pošto je saslušao sve laskave reči koje mu je uputio poslednji kineski car, Mao je naredio da se iznesu jela. Bila su to sve odreda izuzetno ljuta jela iz njegove provincije Hunan, seljačka jela koje je Mao obožavao, teškog mirisa i obilno začinjena belim lukom. Ta se jela obično ne serviraju gostima u Zabranjenom gradu.
Pu Ji, koji nije podnosio ljuta i začinjena jela, i koji ih, verovatno, nikada do tada nije ni okusio, smogao je ipak hrabrosti da sve to pojede, osećajući na sebi podsmešljiv pogled Mao Cedunga. I dim cigarete koje mu je Mao sve vreme duvao u lice...
(Nastaviće se)