Volja velikog vođe

POSLEDNJE godine života Mao je proveo uglavnom sam, učestvujući u političkom životu koliko su mu snage dozvoljavale. To nije bilo često, ali ostaje činjenica da je samo njegovo prisustvo predstavljalo najveću političku snagu. Sve odluke, bilo da ih je doneo sam Mao, ili ih je neko drugi donosio, vezivane su za njegovo ime. I sam kraj Maovog života bio je obeležen nekim njegovim značajnim potezima, koje je partijski politbiro bez diskusije i oklevanja prihvatao.
Pravi pobednik iz obračuna sa Lin Bijaom bio je, u stvari, premijer Džou Enlaj. On je sada postao politički stožer oko koga se okretala politička vrteška. Džou je sarađivao sa Mao Cedungom gotovo pedeset godina, bio mu je u mnogim periodima veoma blizak saradnik, iako nikada i najbliži. Mao je možda najviše cenio to što mu Džou nikada nije bio rival, ili bar to nije ni na jedan način pokazivao.
Džou je bio intelektualac, diplomata i političar realista. Iako je bio na veoma visokom položaju, on ipak nije mogao da se direktno suprotstavi Mao Cedungu u Kulturnoj revoluciji. Poštovao je partijsku disciplinu i slušao Maovu reč. I Džou je dizao crvenu knjižicu kada je trebalo, ali mu to čak ni Maovi protivnici nisu zamerali. Oni su znali da Džou ne može mnogo da promeni, ali može mnogo da pomogne.
Džou Enlaj je spasao živote mnogih ljudi; neke je morao da pošalje u zatvor, ali sa tajnim uputstvima policiji da im sačuva živote. Druge je uputio u udaljena sela, ali se pobrinuo i za njihovu zaštitu. Nekima je samo davao do znanja da se drže podalje od svojih domova. On nije imao snage da menja opšti pravac Kulturne revolucije, ali je mogao da ublaži neke detalje. Sada, posle pogibije Lin Bijaoa mogao je slobodnije da deluje.
Kao premijer, Džou Enlaj je svakodnevno rukovodio i unutrašnjim i spoljnim poslovima ogromne Kine. Ali, u maju 1972. godine otkriveno je da ima rak. Možda je svest o neizlečivoj bolesti samo podstakla njegovu rešenost da energičnije deluje protiv struje radikalnih levičara.
Džou je počeo da poziva u Peking i da rehabilituje neke svoje stare saradnike koji su stradali u Kulturnoj revoluciji. Objasnio je Mao Cedungu da je to neophodno jer je Kina ostala bez sposobnih kadrova. Među najznačajnijim političarima koji su vraćeni bio je Deng Hsjaoping. U aprilu 1973. on je postavljen za potpredsednika vlade, kasnije i za potpredsednika vojne komisije i načelnika generalštaba. Sa tih funkcija je i poslat na prevaspitavanje u jednu fabriku, u centralnoj Kini.
Mao je dao saglasnost, čak je i napisao nekoliko ohrabrujućih rečenica koje su korišćene kao zvanično objašnjenje Dengovog povratka. Ali Džou je odigrao nezamenljivu ulogu u tome. On je Denga video kao budućeg lidera Kine: znao je da su i Maovi i njegovi dani odbrojani.
Dolazak Denga dao je novi impuls promenama. On je energično počeo da vraća stare kadrove i da radi na ozdravljenju privrede, obrazovanja i drugih sektora. Koliko su snage Džou Enlaja kopnile, toliko je rastao uticaj Denga. On je bio nepomirljiv protivnik Maove supruge, i to nije krio.
Mao je isprva sve to pratio izdaleka, bez komentara. On se često žalio da Deng slabo čuje, ali uvek sedi podalje od njega, predsednika. I da ga ne informiše o tome šta i kako radi. Mao je nastavio da provodi dane u svom Paviljonu koji je bio pretvoren u bolesničku sobu. Ali, sve češće su do njega dolazile primedbe da Deng svojom politikom želi da izmeni odluke Kulturne revolucije. Najuporniji u takvim optužbama bili su sledbenici Maove supruge Đijang Ćing.
Ostareli Mao nije mogao da odoli pritiscima, a možda se i sam bojao da pogleda istini u oči: on je još bio ubeđen da je Kulturna revolucija u devet od deset slučajeva bila uspešna i pozitivna. Verovao je da je politika bila ispravna, marksistička, a da su za greške krivi samo pojedinci.
Mao je bio siguran da će, posle njegove smrti, doći do žestokog sukoba Đijang Ćing i Denga, možda i do opšteg građanskog rata i ponovne podele Kine. Toga se plašio, pa je zato nastojao da obe struje drži u nekoj ravnoteži.
Za razliku od Denga, kojeg je cenio kao sposobnog, iako nekad svojeglavog političara, on nije imao visoko mišljenje o Đijang Ćing. Naravno, odobravao je njenu aktivnost u Kulturnoj revoluciji: ona je, uostalom, radila po njegovim uputstvima. Mao ju odavno više nije tretirao kao suprugu, već kao političara, člana partijskog politbiroa. Tako se i odnosio prema njoj. Njihova veza nije bila sentimentalna - romantika je ostala u Jananu - već poslovna. Đijang, na primer, nije mogla da ga poseti ukoliko se prethodno ne bi najavila kancelariji predsednika. Mao je izbegavao da je primi, a kado bi joj dozvolio da uđe, gunđao je: "Ti stvaraš oko sebe bandu, i kad ja umrem, ti ćeš pasti u provaliju"...
Do sukoba Denga sa Maovom suprugom došlo je još za života velikog vođe. Bila je to prevremena bitka za nasleđe i to je dalo idealnu priliku Mao Cedungu da se umeša, kao arbitar. Bio je to jedan od njegovih poslednjih političkih poteza.
Deng se od Đijang Ćing razlikovao po svim pitanjima. Oni jednostavno nisu pripadali istom svetu i povoda za sukob bilo je na desetine. Ti sukobi su se naročito zaoštrili poslednjih dana života premijera Džou Enlaja: obe struje su računale na taj položaj.
Mao je mislio drugačije. Izabrao je neutralnu ličnost, neopredeljenu u obračunu frakcija, nedovoljno poznatu, šestog po redu potpredsednika vlade Hua Guofenga. Za razliku od drugih, Mao ga je bolje poznavao: Hu je bio na čelu državne komisije oko slučaja Lin Bijao. On je svoju karijeru pravio na krilima Kulturne revolucije.
- Dok ti rukovodiš, ja sam spokojan - rekao je Mao novom vršiocu dužnosti premijera, bivšem ministru policije, i zemljaku iz provincije Hunan.
To je kasnije predstavljeno kineskoj javnosti kao politička oporuka Mao Cedunga. Možda su to zaista bile i njegove poslednje reči izgovorene nekoliko meseci pre smrti.
(Nastaviće se)