Srebro kao zlato

DVE srebrne olimpijske medalje, čista kao suza, već decenijama nalaze se u vitrinama Rajka Mitića. Možda su mogle biti pretočene i u zlatne, ali objektivno: i Šveđani 1948. u Londonu i Mađari 1952. u Helsinkiju bili su moćniji.
Zagrebački golgeter Franjo Velfl je u brošuri "Svi moji golovi" na zanimljiv način opisao put naše reprezentacije do finala i sudara sa Švađanima:
"Luksemburžani i Turci su se dobro držali, ali smo u drugom poluvremenu srušili njihov otpor. Čekao nas je polufinalni duel protiv favorizovanih Britanaca i huk sa tribina drevnog Vemblija, jer su domaćini imali stopostotnu podršku 60.000 navijača. Umirio ih je moj gol, da bi ih u nastavku Bobek i Mitić dotukli. Bilo je 3:1, junaci naše pobede Čajkovski, Mitić i Bobek..."
Finalni meč protiv Šveđana nije obećavao željeno iznenađenje. Bio je to rastanak jedne sjajne generacije, jer su asovi iz navalnog trija - Gren, Nordal i Lidholm - već potpisali profesionalne ugovore sa velikim Milanom. Karlson se pripremao za odlazak u Bolonju, Rozen je postao član Atletiko Madrida. Šveđani su labudovu pesmu pretvorili u zasluženu pobedu (3:1) nad Jugoslovenima, igrajući maestralno i efikasno u finišu.
Bila je to labudova pesma i za pojedine naše reprezentativce. Četiri godine kasnije, na Olimpijskim igrama u Helsinkiju, iz tog tima će nastupiti petorica: Mitić, Bobek, Čajkovski, Stanković i Vukas.
Pred put u Helsinki 1952. Jugosloveni su priredili sjajnu uvertiru u Zagrebu: nadigrali su borbene Norvežane (4:1) i nagovestili značajnu ulogu na olimpijskom turniru. Indijci su ubedljivo poraženi na startu (10:1, Rajko Mitić je postigao tri gola), da bi potom usledila dva dramatična meča protiv Sovjeta u Tampereu.
Nikolaj Beskov, tada jedan od aduta selektora Aleksandra Arkadjeva, kasnije vrsni stručnjak moskovskog Dinama i trener reprezentacije SSSR, u knjizi "Moje uspomene sa terena", između ostalog, piše:
"Za samo petnaest minuta u prvom poluvremenu Jugosloveni su srušili naše nade. Golovima Mitića, Ognjanova i Zebeca poveli su 3:0. U prvom minutu nastavka ponovo Ognjanov i 4:0! Bobrov je ublažio katastrofu, Zebec povisio na 5:1 i... Onda je došlo do neshvatljivog preokreta. Beara na golu stoji ukočen, oni ispred njega sa olovom u nogama. Šta se zbilo sa Jugoslovenima? Nikad to nisam shvatio, ali smo mi, ipak, stigli do 5:5 i šanse da u drugom meču izborimo plasman u finale..."
To se, ipak, nije dogodilo. Mitić je načeo mrežu sovjetskog tima, Bobek povisio na 2:0 iz penala, da bi Čajkovski prokrčio put u finale. Greška iz prvog duela nije ponovljena, Jugosloveni su pobedili 3:1 i, očigledno premoreni i psihološki iscrpljeni, krenuli put Helsinkija da, možda, iznenade moćne Mađare. Tada je Radivoje Marković, prenoseći duel protiv Sovjeta punih 180 minuta, trijumfalno zaključio: "Ovaj naš olimpijski tim, koji kroz dve godine u Bernu može postati i svetski prvak, zadao je težak udarac Staljinu i Informiboru..."
Žalio je Rajko Mitić, ne retko u našim čestim šetnjama od Slavije do Terazija, što reprezentacija nije uspela i na Svetskim šampionatima 1950. u Riju i 1954. u Bernu. Govorio bi:
"Milioni ljudi znaju šta mi se dogodilo u Riju pred meč sa Brazilom i o tome nema smisla više pričati. Možda tada nismo ni imali veće šanse u konkurenciji Urugvajaca i Brazilaca, mada smo sjajno startovali u mečevima protiv Švajcaraca (3:0) u Belo Horizonteu i Meksikanaca (6:1) u Porto Alegreu. Nažalost, nikad nisam preboleo četvrtfinalni meč protiv Zapadnih Nemaca, 27. juna 1954. u Ženevi. Pošto smo prethodno nadigrali Francuze, zatim u jednom divnom meču igrali nerešeno protiv Brazilaca, imali smo Zapadne Nemce kao na dlanu. Činili smo čuda, posebno Miloš Milutinović. Za glavu se hvatao Sep Herberger, da bi na kraju balade priznao: izgubio je bolji tim. Sada možemo da postanemo i svetski prvaci..."
Tako je i bilo. Predvođeni Fricom Valterom, Zapadni Nemci su u finalu iznenadili mnogo kvalitetnije Mađare. Taj 27. jun 1954. bio je tužan dan za jubilarca Rajka Mitića koji je reprezentativni dres obukao 50. put.

(Nastaviće se)