Zločin i pravda

POVODOM devetogodišnjice NATO agresije na našu zemlju, od danas objavljujemo feljton "Etika ratovanja", iz istoimene knjige generala Ilije Nikezića, koji je kao predavač na Višoj vojnoj akademiji i Ratnoj školi u Beogradu i na postdiplomskim studijama izveo generacije visokih oficira.
Ilija Nikezić, general u penziji, u svojoj knjizi "Etika ratovanja" naglašava potrebu da se i pored Povelje UN, Ženevske i Haške konvencije, etika ratovanja kodifikuje i ustanovi sud vojničke časti.
Sumorno prognozirajući da su ratovi i u budućnosti neizbežni, general Nikezić u svom delu citira najpoznatije svetske mislioce, humaniste i vojskovođe, a navodi i mnogobrojne primere pozitivne i negativne etike ratovanja.


SA osnivanjem Međunarodnog suda za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji, sa sedištem u Hagu, međunarodna javnost je očekivala konačan trijumf prava i pravde u međunarodnim odnosima, posebno u državama nastalim posle raspada SFRJ. Očekivalo se da će sud suditi prema načelima pravde i da će pravda biti jača od politike, imajući u vidu da su zločini u nadležnosti suda opasni za razaranje moralnih i pravnih normi u ratu. Tribunalu se pružila prilika da značajno doprinese daljem razvoju međunarodnog prava, pre svega humanitarnog, što bi bio veliki doprinos humanizaciji ratovodstva. Ali, takva očekivanja samo su delimično ispunjena. Nažalost, serija suđenja, koja neshvatljivo dugo traju, pokazuju da Tribunal u Hagu proizvodi pravdu koja je pristrasna. Posebnu senku na rad suda bacila je smrt nekoliko optuženika u zatvoru.
Prema rečima američkog profesora Roberta Hajdna, direktora za studije Rusije i istočne Evrope na Univerzitetu u Pitsburgu, pristrasnost ovog suda ogleda se u potpunom nedostaku tužbe za zločine protiv bilo koga iz NATO, iako su ti zločini sasvim uporedivi sa onima za koje su drugi već odavno optuženi. A kao što je poznato, takvih zločina bilo je za vreme agresije NATO na Jugoslaviju.
U toku građanskog, pa i verskog rata u Bosni i Hercegovini, na području varošice Srebrenica počinjen je najveći zločin - ratni zločin - uzajamni zločin dve zaraćene strane, srpskih i muslimanskih oružanih formacija, zasnovan na najnižim nemoralnim i neljudskim pobudama - mržnji i uzajamnoj osveti.

To je crna stranica istorije dva naroda koji su vekovima živeli zajedno. Bilo je za očekivati da će Tribunal uporno tragati za počiniocima zločina i osuditi ih pravično. Nažalost, i na ovaj proces pala je senka opravdane sumnje u pristrasnost suđenja. Grubo rečeno, ispostavilo se da su srpske žrtve manje vredne. Uglavnom se govori o 7.000 ubijenih muslimanskih zarobljenika, ali ne i o 3.300 Srba pogubljenih u selima oko Srebrenice. Za stvaranje takvog javnog mnjenja, koje ne doprinosi pomirenju naroda na ovim prostorima, delimičnu odgovornost snosi i Haški tribunal. Za zločin prema muslimanskim ratnim zarobljenicima izrečene su maksimalne kazne, čime su zadovoljene pravda i pravičnost, ali ne i na primeru osuđenih za zločine nad Srbima, gde maksimalna izrečena kazna iznosi svega dve godine zatvora.
(Nastaviće se)