Briga za pobeđene

RATOVI se, nažalost, više pamte po nečasnosti nego po primerima humanizma i čovečnosti. Smrt, mučenje i patnja - uobičajena su slika u minulim ratovima. "Tehnolozi" mržnje i smrti bili su brojniji od humanista. Zbog toga je izuzetno važno navesti bar neke časne primere viteštva i humanizma u ratu.
Primer borbe oko Skadra davne 1913. godine, koji na najhumaniji način spaja viteštvo i humanost ratujućih strana, izgleda skoro antologijski. Posle obostrano velikih i teških gubitaka crnogorske i turske vojske, kada se od pobednika (crnogorske vojske) očekivala odmazda, sklopljen je sporazum o predaji turske vojske koja nije ponižena. Ukazana joj je pomoć i omogućeno da se dostojanstveno povuče iz grada.
U sporazumu se navodi da će svaki turski vojnik napustiti Skadar slobodno, sa svojim oružjem, prtljagom, opremom i municijom. Stanovnici Skadra koji žele napustiti varoš sa vojskom, takođe su slobodni da ovo učine i da ponesu sa sobom svoju opremu. Pravo svojine, lična prava, slobodno ispovedanje religije zajamčeni su svim stanovnicima ove varoši, koji ne žele da napuste svoja ognjišta, a pod uslovima propisanim zakonima koji važe za Kraljevinu Crnu Goru. Oni koji su se latili oružja protiv Crne Gore neće se uzimati na odgovornost za ovo. U vreme polaska skadarske otomanske vojske, đeneralisim crnogorske vojske imaće dobrotu da ovoj da, za pratnju do Leša, jednog đenerala i nekoliko oficira. Crnogorska vlada postaraće se o ranjenim i bolesnim koje će otomanska vojska ostaviti po vojnim i građanskim bolnicama. Otomanska vojska ostaviće izvestan broj lekara i sanitetskih činovnika u pomoć crnogorskom sanitetskom personalu, u cilju lečenja ranjenih i bolesnih.
STRANCI koji su došli u Skadar da se bore protiv crnogorske vojske, neće se kazniti. Crnogorska vlada, ako je moguće, daće otomanskoj vojsci nešto hrane...
Pre početka odstupanja, opkoljenoj otomanskoj vojsci pružena je pomoć u hrani i lekovima. Spaseno je na stotine teško ranjenih i obolelih turskih vojnika. Skadarskom stanovništvu, gde je dnevno od gladi umiralo po 50 ljudi, podeljene su namirnice. U gradu Leši, gde je nakon nekoliko dana marša stiglo 28.000 Esad-pašinih iznemoglih i gladnih vojnika, srpski general Petar Bojović podelio je trodnevni obrok... Desilo se da je i Esad-paša bio u situaciji da uzvrati na sličan način. Prilikom odstupanja srpske vojske preko Albanije 1915
-1916. godine, njegove trupe štitile su srpske jedinice od pljačke i ubijanja. Politički protivnici su Esad
-pašu smrtno ranili u Parizu, a na njegov zahtev sahranjen je uz srpske vojnike i oficire umrle u Francuskoj.

MRŽNJA
PROŠLO je skoro sto godina od ovih časnih primera, a kod nas su se, nažalost, dogodili zločini motivisani verskom i nacionalnom mržnjom. Zbog toga sve svetle primere iz istorije moramo ponavljati kako bi buduće ratne pregaoce privoleli uzvišenim etičkim principima. Primeri "čojstva i junaštva" i u današnjim složenim uslovima ratovanja mogu da služe kao primeri kako da se ratovanje ne pretvori u srednjovekovno ubijanje i mučenje ljudi.
(Nastaviće se)