Serdar i kralj

SVE savremene vojske sveta pravilom službe predviđaju odbijanje naređenja pretpostavljenog ukoliko je naređenje u suprotnosti sa međunarodnim pravilima ratovanja. U istoriji srpske i crnogorske vojske postoje mnogobrojni primeri odbijanja naređenja i iz visoko moralnih razloga, koji nisu direktno vezani za ratovodstvo.
Najbolji primer za to je držanje serdar Janka Vukotića u Mojkovačkoj bici, šestog i sedmog janura 1916. godine. Nije u pitanju samo veliki podvig u herojstvu i veštini ratovanja, već i visokomoralno ispunjavanje humane obaveze da se spase više od sto hiljada iznemoglih srpskih vojnika i civila koji su se povlačili preko Crne Gore.
Ovaj hrabri i plemeniti junak, u trenutku kada je kapitulirala Crna Gora pred nadmoćnom austrougarskom vojskom, odbio je poziv kralja Nikole da sa njim i vladom napusti zemlju, govoreći: "Sretan ti put gospodare, naše se oči više ne viđele." Pozvao je svoje hrabre borce da ostanu na položaju radi odbrane braće koja se povlače.
Serdar Janko, "čudo od čoveka", čak je i svoju ćerku Gagunu poveo sa sobom u borbu. Njegov hrabri odred nije napustio niko. Krvave borbe vođene su danima - dan i noć, ali 62. austrougarska divizija, kojom je komandovao general Keveš, nije uspela da preseče marš i odstupnicu srpske vojske i uništi je i zarobi.
U toj bici i neprijatelj je morao da prizna poraz i da sa divljenjem govori o svom protivniku. Austrijski pukovnik Rihter, i sam učesnik u ovoj bici, napisao je: "Hrabrost crnogorskog vojnika nema premca u istoriji ratova... Tu ste mogli videti crnogorskog vojnika kako goloruk naleće na bajonete protivnika. Ta malobrojna, primitivno naoružana crnogorska vojska danima je zadržavala na mojkovačkom terenu znatno brojniju, moderno naoružanu austrougarsku vojsku i odstupila je tek onda kada je svaku stopu zemljišta zalila svojom i neprijateljskom krvlju..."
Takvu hrabrost i žrtvovanje u borbi mogli su da ispolje samo vojnici i njihov komandant sa visokim, pre svega i iznad svega, humanističko-moralnim motivima pomoći u spasavanju jednog naroda i njegove vojske, kada mu je pretila opasnost biološkog uništenja.
U viševekovnoj borbi za opstanak crnogorskog naroda sticala su se mnoga ratna iskustva, stvarali običaji i pravila ponašanja ratnika i vojskovođa, državnika i vladara i donosio moralni sud o tome.
Izgrađivali se zajednička predstava i sud o neprijatelju, izdajnicima i kukavicama, s jedne, i o vitezovima, herojima i junacima - doslednim borcima za "krst časni i slobodu zlatnu", pravdu čast i čojstvo.
Čast i sloboda, dobrota i hrabrost, preovlađujuća su obeležja etike nepokornog crnogorskog naroda. Visok ratnički moral, junaštvo i čojstvo, u mentalnom sklopu Crnogoraca, svrstavaju se u najveće ljudske vrline i u tome se nadmeću do nemogućeg. Takvo viđenje slobode i vrednosti života, kao časti i viteškog morala crnogorskog naroda, najbolje je predstavio Njegoš u svojim delima, kao i Marko Miljanov, u svojim poukama i porukama.
Prošli su plemenski i neki drugi uslovi u kojima su oni živeli i vojevali, ali njihova dela imaju trajnu humanističku vrednost.

UPUSTVA ZA VOJSKU
MEĐU prva pisana pravila o etici ratovanja možemo navesti Lajberova "Uputstva za vojsku Sjedinjenih Američkih Država", koja je kao priručnik odobrio Linkoln, i koja su primenjivana u građanskom ratu Severa i Juga 1863. godine. U članu 14. ovih pravila kaže se: "Vojna potreba, kako shvataju civilizovani narodi, sastoji se u upotrebi takvih mera koje su neophodne za podizanje ratnih ciljeva, a dopuštene su prema savremenim zakonima i običajima rata" i dalje "vojna neophodnost ne dozvoljava okrutnost" i da rat ne uključuje nikakav neprijateljski postupak koji bi otežao postizanje mira.
(Nastaviće se)