Surovi zakon mafije

26. 4. 1997: Razgovor Marka Miloševića s Nenadom Batočaninom Nešom (ubijen je u atentatu 26. 11. 2002. godine u Beogradu), čovekom iz ličnog obezbeđenja Slobodana Miloševića i aktivnog člana MUP Srbije, ali i Markovim instruktorom za korišćenje vatrenog oružja. Marko mu prepričava svoje doživljaje s vežbi na streljačkom poligonu, na kome je očigledno bio s nekim ljudima iz srbijanske policije i Službe državne bezbednosti (Aca i Gavra). Pred kraj razgovora, i o nekim ubistvima iz kriminalnog miljea, o tome ko je koga, kada i zašto ubio, a u šta su obojica i te kako dobro upućeni. Ni Marko Milošević više se ne oseća sigurnim, pa se žali Neši: "Ja stvarno ne zamišljam svoju svetlu budućnost sa pet tipova oko mene i da se vozim u ovom tenku do kraja života."

Marko: Dva tipa koje sam provalio, da im idem na ku..., što sam stalno naoružan do zuba, jer u glavi im je verovatno ona varijanta, kad me vide svako jutro naoružanog sa 15 pištolja i tri "heklera", ono u varijanti "šta će mu sve to, kad bi bilo nešto ne bi ni znao iz čega prvo da puca". Znaš kako idu ta pljuvanja, interna, znaš? I ta dva tipa koje sam video da ih iritiram zbog obilja i čestog menjanja oružja, to su Aca i Gavra. I zbog njih dvojice mi je strašno stalo da bude sve kako treba, s tim što Aca, naravno, nije prokomentarisao ništa, jer to mu sujeta ne dozvoljava, a Gavro je rekao: "Ajde, malo ti da nas pratiš." Razumeš? S tim što ja nemam te napade prepotencije, razumeš, ja kažem: "Drugovi, ja pucam od pre nego što ste vi primljeni u tu službu."

Mnogo sam dobro pucao i onako pun sebe izlazim iz streljane, mirno mi srce, čistim pištolj i dolaze opet neki indijanci. Ja ne znam ko to sve ima dozvoljen ulaz u onu streljanu tamo, to treba zabraniti!

Nešo: Da, da.

Marko: Dolazi neka konjina koji, pazi niti me pita, bre, je l' umem, je l' ne umem, ko sam, šta sam. Ne, nego veliki instruktor je stigao i onako merodavno, kao da, j.... li ga, ko kaže da, da taj "glok" mali, dobar je, ali samo sa dve ruke, sa jednom nije baš nešto.

Nešo: Pa, ne znam o čemu je reč?

MARKO: Slušaj, bre, seljačino, opali. I da, znaš šta mi je večeras bio vrhunac. Kad sam ukapirao da me kenja, jer ja sam se plašio, pošto sam često menjao oružje, pucao sam iz uzija, iz pumpe, iz "heklera", ovo-ono, i čeko sam da me ne zajebe negde, da ne počnem negde da promašujem, jer vidim da me jedva čekaju. I kad sam provalio da me sere, onda je krenulo klasično uterivanje kompleksa i onda sam tražio da mi daju da na signal pucam jedan metak "četrdesetpeticom", ali da ga repetiram jednom rukom.

Nešo: Da, da.

Marko: I to je, znaš, to je onda bilo "ajmo kući". Jer, zaista, mislim, bez ikakve sujete i prepotencije, da sam malo merodavniji od Sente za to. Ja sam rekao, ako ću već da se čuvam, daj da se čuvam. Vozilo ispred, vozilo iza, po dva čoveka unutra, dugo naoružanje, interna veza. Javljam se kad izlazim, kad ulazim, svi vi pancire, to je naređenje. I gotovo! Mrtvi mi ne trebate. Sinoć, jebeš mi mater kad te nisam zvao u tri ujutro. Hteo sam da dođem u Karađorđevo da pričam s tobom i sa šefom. Pa da li znaš od koga sam ja sinoć čuo, na primer, celu kompletnu varijantu koju mi smatramo kao strogo poverljivu? Verovali ili ne, od Lile (zapravo - Jelke). Pazi, ti znaš koji je Jelke idiot. On nije kalibar, on nije tigar koji je upućen. E, kao potpuno javnu stvar mi je ispričao: "Evo, jebo te bog, ovaj, gadan tip, mnogo ljudi pobio onaj Vojo Amerikanac. Al' dobro, roknula ga murija." Ja njega gledam belo, reko: "Da izvineš, o čemu pričaš? Nisam čuo za čoveka nikad u životu". Ispriča mi brate, i da su sinoć našli leš u Savi i da je najverovatnije on, i da je nestao, i šta je, i da je roknuo Popa, i ovo i ono. Da je ubio nekog važnog tipa u Americi. Nasra se. Ja muvam Ljubišu, reko: "Je l' čuješ ti ovoga šta priča?" Ko kad je poginuo onaj Oliver Denis, "s njim je sve strogo poverljivo", meni kaže Bojana Tref, Bojana Vladina i Fiškal. Posle tri dana, ja došao iz Londona, kaže: "Tref, ovaj Oliver Denis, što ga roknula murija prošle nedelje...", a ja kao znam pouzdanu informaciju.

Nešo: Ha, ha!

Marko: Pa, sine, u ovoj zemlji ne može da se sakrije ništa, bre!

NEŠO: Nije on ubio njih. On je samo Popa. Sećaš se kako je ubio Popa? Popa je ubio tako što je bio u ovim, bermudama, i imao je dečje rifle. Imao je dečje rifle zato što je imao facu dečju, imao je masku dečju koju je kupio u Americi. Neću ti tu pričati, nego kad se budemo videli, onda ću ti nešto ispričati!

Marko: Čekaj, pa je l' onda taj tip opalio Popa? Ja nikad nisam čuo za tog čoveka.

Nešo: Vojo Raičević, zvani Vojo Amerikanac.

Marko: Vojo Amerikanac, da. I čuo sam samo... To mi Mirela kaže da je sa Bojanom Petrovićem držao "Stupicu". Pa slušaj, ako te nešto greje, mogu samo da ti kažem da mi je Jelke Simić u Kabareu "Rouz" pred 20 ljudi reko da je radio za, za Maraša! Pa, naravno, da znam da je tačno, ali hoću da ti kažem da je to neverovatno nešto. Mi kao baratamo nekim podacima. Idioti, bre, po ulici ispiraju usta time.

Nešo: On je prvo radio za Boška Bojovića.

Marko: Pa, dobro, to je isti k...! Hoću da ti kažem generalno, ne znam je l' počimamo da otkrivamo rupu na saksiji. Jesi li čuo za pejdžer RAM? I par dana posle Badžinog ubistva učukaju, tim programom mogu za svaki pejdžer da dobiju godinu dana unazad sve poruke. I ukucaju, zezanja radi, da vide da l' se negde pominje Badža, Badžu, Badži i tako dalje. 20 sati posle Badžinog ubistva, na pejdžer taj i taj stigne poruka. Provalili su da Badža beži iz grada. Ja prvo ne mogu da verujem da je to neko tako poruku dao, "Bel padžet"... ne mogu da verujem da je operater takvu poruku primio, prosledio i nikom nije prijavio. Mislim, to je morbidno, to je neverovatno! Ja kažem, da nije neki drugi Badža. Pošto ne mogu, što se kaže, previše je lepo da bi bilo istinito. Ne mogu, Nešo, možeš da veruješ takva poruka 20 sati posle ubistva šefa policije, koji jedini u zemlji ima takav nadimak, neko mrtav ladan nekom šalje takvu poruku.

Nešo: Kažem... rokne nekog, pa i Vojo i naš Amerikanac...

(Nastaviće se)