Mrak širom Srbije

MARKO Milošević, sin predsednika Miloševića, nastavlja razgovor sa Nenadom Batočaninom:
Marko: Izginulo je mnogo važnih ljudi u Beogradu, ali koji je lik bio Pop, keve ti? Ako je taj Voja bio neki tigar, koja je potreba nekog tigra da ubije budalu? Mislim, Pop je nebitan lik. Onda me ne bi iznenadilo da je on ubio i Debelog. Ne bi me iznenadilo da je onda Vladu Trefa ubio. Ja stvarno ne zamišljam svoju svetlu budućnost sa pet tipova oko mene i da se vozim u ovom tenku do kraja života. Ja bih da prebrinemo te probleme što imamo, pa da se vratimo normalnom životu, liku, i delu.
Nešo: Bio jedan... kod mene...
Marko: Pa, znam, brate, al' mi ovde ne treba da se branimo već da se odbranimo, razumeš? Pita me Piper večeras: "Je li, brate, a dokle će ovo ovako da traje?" Ja kažem: "Dok ne budemo nekom skinuli glavu, Piper. E, onda ću sve da vas pustim da idete da čuvate diskoteke." Pazi, kad me dečko pita večeras da li bi treb'o da ide u DžL, i pazi kad jedna pičkurina Mesić, razumeš, rek'o da mora da ode da pita Sentu kao dokle će da traje ovo sa mnom. Je l' treba Višnjić da ode u diskoteku? Je l' on normalan, bre, strašno! Sve komarac do komarca. Meni malo neprijatno, znaš, počinjem da razmišljam, daj da ih uzmem ja da ih plaćam onda. I nek se zovu privatno obezbeđenje i ja, u p.... materinu! Zamisli budalu, Piper me lepo, pazi Piper: "E, a kad mi možemo da palimo večeras?" Kažem: "Pa gde radiš večeras?" Piper: "Pa, u DžL-u!" "Pa, idi onda odma' da ne zakasniš na pos'o." Ne, Nešo, znaš zašto ja držim tog Pipera? Iz dva razloga: prvo dovoljno blesavo vozi, a drugo previše je glup da bi ga neko vrbov'o da mi... namesti i puca na mene. On je nepouzdana budala. Pa, da li znaš šta je uradio neku noć? Na mesto gde sam ja bio, a oni obezbeđivali ispred, pošto sam se ja malo duže zadržao, on je pozvao Marinu da dođe da mu pravi društvo. I sad jedna intelektualka zna gde sam ja proveo celu noć. To je baš popularno.
Nešo: Da.
Marko: Al', dobro ona nije pričljiva devojka, to ko u crnu zemlju zakopano, to nikada da procuri neće, budi siguran. Znaš kad potegnemo Ljupče i ja valjda će i oni da opale neki metak bar da drže govna glavu dole, razumeš? A drugo, znaš, plaše ljude, nema veze. Ipak, kad vidiš tri dizelaša u crnim jaknama, e j... ga, da li će da te ubiju ili neće.

30. 12. 1996.

Razgovor supruge Slobodana Miloševića, Mire Marković i njihovog sina Marka. Mira brine za sina koji obožava i učestvuje u reli-
-trkama. Marko je vidno uzrujan, kako majčinim preteranim savetima, tako i novogodišnjim restrikcijama struje u Srbiji...
Marko: Evo me u Požarevcu. Tu sam kod Zokija, jedem prase ovde.
Mira: Da i mama večera na miru. Jedem se, strašno. Pa sekiram se za tebe, shvati.
Marko: Što si poludela, bre?
Mira: Pa kako šta sam poludela, jesi se prošle godine smandrljao tu!
Marko: Mama, neću 10 puta isto, bre!
Mira: Ne mogu. Ja se od onda plašim i plašim i plašim! Ti si mi dete, moje slatko, strašno!
Marko: Ej, gde je tata?
Mira: Tata šeta.
Marko: Slušaj, vidi o čemu se radi. Pre tri dana su ovde počeli sa restrikcijama struje. I ja sam to tati javio, on je nekoga zvao i rečeno mu je da to nisu restrikcije, nego da su neke sanacije.

31. 12. 1996.

Razgovor Slobodana Miloševića sa sinom Markom Miloševićem. Marko se nalazi u Požarevcu i obaveštava oca kako "opet pola grada nema struju"...
Milošević: Zdravo, lepi!
Marko: Šta radite?
Milošević: Evo, nešto ovde razgovaramo. Mama je gore, a mi pričamo ovde.
Marko: Ja da te obavestim da sam uneo sebi krevet u novu kuću. Krevet i muziku sam uneo. Povodom Nove godine i povodom toga što mi je preneo Boban. A drugo, u njoj ima topla voda, grejanje, sve. I uopšte više neću da se zajebavam.
Milošević: E, svaka čast, lepi!
Marko: Milica je unela jelku, okitila i tako.
Milošević: E, divno! Divno, lepi moj. 'Ajde, neka je sa srećom.
Marko: Ovde opet pola grada nema struju.
Milošević: Ma, nije moguće! Pa ne mogu da verujem!
Marko: Ovi odavde, kad god ih pozovemo, samo kažu: "Mi smo distributeri, mi to, nama se to iz Beograda odlučuje."
Milošević: Sad ću da vidim. Veruj mi, to nisam znao. Evo, sad će u Dnevniku da bude da nema ograničenja.

31. 12. 1996.

Razgovor Slobodana Miloševića i Dušana Jovanovića, tadašnjeg direktora Elektroprivrede Srbije (EPS-a). Milošević mu prenosi svoje utiske kako ne može verovati da čitava stvar oko restrikcije struje nije namerno urađena. Štaviše, direktor Elektroprivrede ga izveštava kako je sve već prijavljeno "snagama bezbednosti"...
Milošević: Zdravo, Duško! Upravo su mi javili da na Terazijama nema struje.
Jovanović: Pa da, vi ste... Desilo se, trenutni ispad dva bloka. Jedan u Obrenovcu, jedan u Drmnu i sad pokušavamo brzo da ih vratimo.
Milošević: 'Ajde, molim te, preduzmi sve što možeš da to funkcioniše, ali dignite vaše.
Jovanović: Sad mi moramo prvo da, da pokušamo da to dignemo. To nam je najvažnije, a posle možemo da, da se to dalje nastavi ispitivanje.



(Nastaviće se)