Svađa zbog bazena

3. 1. 1997:
Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa sinom Markom o useljenju u novi stan. Otac Milošević kritikuje sina zbog previsoke temperature vode u bazenu u kome se kupa. Mira ga, pak, kritikuje jer ide bos po stanu, što je, kako ona kaže, “nepristojno”, “seljački” i “džukački”. “To je k’o Marinko Rokvić”, zaključuje Mira.
Marko: Šta radite, tajkice?
Milošević: Evo leškarimo u krevetu, gledamo zabavnu emisiju na televiziji.
Marko: Da li znaš da mi je voda u bazenu 38 stepeni?
Milošević: Ti si budala, bre! To je nezdravo!
Marko: Pa da, bez veze. Treba da bude 18, to je prava stvar.
Milošević: Pa ne, ali ne sme preko 30, bre, šta se zezaš?!
Marko: Što da ne sme, kupam se na 40.
Milošević: Pa nemoj, bre, na 38 stepeni, to je iznad normalne temperature čoveka, bre! Kako može u vrućoj vodi, to može čovek šok da dobije. Šok! Ne može da se vrši razmena toplote.
Marko: Dobro šta me plašiš sada. Kako da dođem u đakuzi, pa se kupam 42,3...
Milošević: Pa znam, ali ne plivaš u đakuziju. Nemoj, Marko! Nemoj nikako iznad 31,2, a drugo na 30 je već vrućina, bre. Drugo je tuširanje, izađeš... I to je nezdravo, a ovo da je potpuno čovek potopljen u vrelu vodu, to je apsolutno nedopustivo.
Marko: Dobro, evo čekaću da padne na 32.
Milošević: Na 32 najviše. Reguliši to i nemoj da se zezaš. Je l’ ti sve OK?
Marko: Jeste... pada neko čudo, ledena kiša pada napolju, ovoliko leda nisam vid’o u životu.
Milošević: Pa znam, ne može da se prođe, ja nisam mogao jedan korak da napravim, može samo čovek da padne.
Marko: Pazi, kad je celo dvorište ne pod snegom nego pod ledom i to onaj debeo sjajni led, ima jedno pet santimetara.
Milošević: Šta klopaš?
Marko: Šta klopam? Pa klopam svašta sad. Svi živi donose klopu. Sad ima klope na sve strane. Ima raznorazne sarme, prasići, jagnjići i ostalo.
Milošević: Da. Šta sad imate kod kuće za jelo?
Marko: U, kako ću ja da se ugojim u ovoj kući.
Milošević: Evo ti da čuješ mamu.
Mira: Mili!
Marko: Znaš, mama, tuširamo se i kupamo u kadi na 40-44. Tu smo negde. Pusti te brojeve, pa seti se prošle godine u Karađorđevu. Bila je temperatura 28. To da ti neko kaže rekao bi da je temperatura kao u džezvi, a nije ko u džezvi nego smo se smrzavali. Skočanjili smo se svi. Sećaš se da niko nije mogao da uđe u vodu, dok se ne istušira hladnom, da smo sve na foru ulazili.
Mira: Šta ćemo, kuco, da pitamo. Kaži mamici šta radiš?
Marko: Mama 72 sata nisam izašao iz kuće.
Mira: Jao, divno mili, divno! Je l’ da je čarobno tu?
Marko: Uradio sam jednu jako pametnu stvar. Pošto ja ne nosim papuče, Ljubiša me pitao dva dana pred Novu godinu šta hoću da mi klupi za Novu godinu, i ja sam mu rekao samo da mi kupi neke mnogo lepe patike, koje će mi i ovako i onako trebati za po kući i kad izlazim napolje i sad imam ovde patike nove, nisam etiketu skinuo sa njih i onda kad uđem u kuću odmah se izujem, pa uđem u patike, i po kući sam u čistim patikama.
Mira: Ali, nosi papuče, molim te! Pa uveče kad legneš onda moraš da imaš papuče pored sebe, kad ideš da piškiš.
Marko: A pa onda ne moram, jer imam podno grejanje pa mogu bos.
Mira: Nemoj, to je nepristojno. To je seljački. To je džukački. To je k’o Marinko Rokvić.

3. 1. 1997:

Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa sinom Markom. Marko im pojedinačno iznosi svoju originalnu poslovnu ideju da u Požarevcu sagradi “porodilište”...
Marko: Pa, imam ideju, tata.
Milošević: Kaži.
Marko: Ali pošto si ti konzervativan tip, onda neću tebe da pitam, hoću da pitam mamu. Za zadužbinu - ti bi rekao nemoj, a kamoli da je nešto inteligentnije. Šta misliš o tome da napravim porodilište?
Milošević: Kakvo, bre, porodilište?
Marko: Porodilište, znaš kako izgleda porodilište?
Milošević: Znam.
Marko: Pošto ovde samo što ne pocrkaju ovi, samo ne od srca nego od kuge. Zamisli, zaposlim renomirane požarevačke ginekologe, sa kompletnim komoditetom.
Milošević: Nemoj da se zajebavaš, bolje ti je drži “Madonu”, pravi...
Marko: Ma, nisam ja mislio tata u “Madoni” da napravim porodilište, to nije inkopatibilno.
Milošević: Nego gde si mislio da napraviš?
Marko: Napravio bih ga obaška, bre, nezavisno od diskoteke, jednostavno da razmišljam o delatnostima koje su unosne, a istovremeno društveno korisne. A ja mislim da bi Požarevljani bili jako srećni da oni dobiju nešto tako. Tata, je l’ znaš koliko košta kod privatnika po šupama kakve ne bi video ni kod Dikensa, ovde po Požarevcu. Kiretaža košta 150 maraka.
Milošević: Marko, ali u porodilištima nema kiretaže, nego se rađaju deca.
Marko: Ima i kiretarnica pored, ali to hoću da ti kažem; zamisli kad za kiretažu, ej, koja traje 3,5 minuta, u svinjcima, privatnim ordinacijama koje se samo odazivaju na ime ordinacije, ništa više, uzimaju ljudima 150 maraka i konstantno delju.
Milošević: Dobro, to je zato što idu na kiretažu... Inače, da idu u bolnicu, ne bi ih koštalo ništa. Hoćeš da ti dam ipak mamu?
Marko: Slušaj, muž ti je jedan muškarac, onako tipičan konzervativan, pasivan. Da pitam tebe je l’ si ti uvek pominjala te teme; šta misliš, mama, o porodilištu? Jedno divno porodilište, ograđeno travnjakom.
Mira: Super!
Marko: Ti si moja mama, ti si moja mama, rekla je super, pa naravno, zar to nije divno?

(Nastaviće se)