Džip ispod ruke

15. 1. 1997.
Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa sinom Markom, koji je na jednom od svojih mnogobrojnih putovanja po Evropi. Otac ga upozorava da se ni pod kojim uslovom ne vraća preko Austrije ili Francuske, zbog moguće medijske zloupotrebe na račun čitave porodice Milošević. Mira ga kritikuje što se ne javlja devojci Milici. Marka čitava situacija očito prilično jako nervira.
Milošević: Pa, naravno, čuj, lepi, biće Dojčilo kod nas večeras. Ali, on se vraća u ponedeljak ujutro tamo. Hteo sam tebi da predložim, da ti odsedneš kod njega.
Marko: Je l’ ti mene zajebavaš?
Milošević: Ne zajebavam te, što te zajebavam?
Marko: Pa dobro, bre, bar me ti razumeš na tu temu.
Milošević: Razumem te ja, sine, nego voleo bih da... dobro ajde, kako ti kažeš. Mislim, tamo je izvanredno, a da ne budeš baš, što se kaže, u centru pažnje. Ej, nemoj da planiraš, molim te, nemoj ni da kročiš ni u Austriju, ni u Francusku. Nego se istim putem vrati.
Marko: Šta, je l’ ima opet frka neka?
Milošević: Marko! Prošli put su tako strašno zloupotrebljavali da je to bilo strašno. Ko sekirama da me biju po glavi. Medijski su zloupotrebljavali, u svakom pogledu su zloupotrebljavali.
Marko: Ko? „žabari“ ili Austrijanci?
Milošević: Ne „žabari“, nego Francuzi, bre.
Marko: A Francuzi?
Milošević: Pre svega oni, al’ to je katastrofa! A „žabari“ najmanje. Austrijanci su pisali svašta.
Marko: Da, da, da. Dobro, bre, ništa, nema frke, razumeo sam sve.
Milošević: Pa sam mislio, ti ako se tu nađeš koliko se nađeš nije bitno, al’ se vrati istim putem... Pa, i večeras ćemo se čuti. Evo da ti dam mamu da je čuješ. Pošto si još u sobi, sad nisi u kolima, ne voziš. Ona se „stresira“ kad razgovara s tobom kad si u kolima, jer se boji da negde ne skreneš, a evo sad si u krevetu. Evo daću ti je sad. Ajd, ćao lepi!
Marko: Halo!
Mira: Šta radiš?
Marko: Evo ništa. Blejim, uživam, sad sam se probudio i čekam. Sinoć bila buka, kafane, diskoteke, crkla baterija i jebi ga. Evo sad sam se sredio, sad ću da pokušam. Slušaj, mama, ti znaš da si ti jedino žensko stvorenje na planeti koje je rezistentno na mene, odnosno na moj šarm. To ti nije baš neka pozitivna strana, da ti kažem. Slušaj, zvaću Milicu kad-tad. Tvoja reč je za mene zapoved, šta ti je... poslaću joj faks, pa onda telegram, razglednicu, i to, pa ću da je nazovem. Slušaj, ne daj bože da dođemo na jednu komemorativnu sednicu ti i ja, znaš. To je ozbiljna tema, i mora da zvuči tragično. Mama, ne zajebavaj me više. U redu, skratio sam ti, zvaću Milicu i biću sve kul. I nemoj da se nerviraš i uživaj tu. I eto tako.
15. 3. 1997.
Razgovor Slobodana Miloševića sa sinom Markom o kćerki Mariji, i o sumnjivim poslovima vezanim za prodaju, odnosno nabavku nekakvog džipa, a što joj Milošević ne odobrava. Nešto kasnije razgovaraju o Marijinoj sklonosti za skupljanjem kučića, prisećajući se pri tom babe Jele, nazivajući Marijin „hobi“ sindromom usedelice.
Marko: Pa šta si rekao Mariji, majke ti?
Pa, jesam te zamolio da, da joj javiš, a da ne praviš sranje?! Pa mene baš boli k.... da li sam umešan ili nisam. Ne, bolje nek budem ja umešan, da se ne pomirimo još narednih godinu dana, nego ti kažem stvar... imaće posledice za taj njen popizditis?
Milošević: Ona, Marko, rekao sam lepo da si joj poručio da ćeš ti da joj rešiš problem džipa.
Marko: Dobro, i šta ti je ona rekla?
Milošević: Da ne ulazi u sumnjive rabote, jer je reč o prljavoj stvari, jer je reč o stvari i tako sve ono što si ti rekao. Ona je rekla: „Jao, kako ću ja, večeras čovek treba da putuje za Nemačku, treba da mu dam danas pare.“
Marko: Ni slučajno!
Milošević: Ja sam rekao: „Nemoj da daš ni dinar!“ a ona je rekla: „Pa, kako svi mogu?“ Ja kažem: „Pa mogu svi preko Belog Manastira, a ti nisi ni krimos, nego si Marija Milošević. Prema tome baš sve legalno, čisto, normalno!“ Ej, Marko, je l’ se sećaš ti naše babe Jele?
Marko: Sećam se, ona je imala mačke.
Milošević: E, sad Marija, počinje da je hvata sindrom usedelice, samo to nemoj da joj kažeš. Počela je da skuplja kučiće.

PREUZIMANjE STUDIJA B
26. 12. 1995.
Razgovor Slobodana Miloševića s Milomirom Minićem, visokim funkcionerom SPS i generalnim direktorom ŽTP.
Milošević: Šta radiš?
Minić: Evo, bio u vladi nešto, pa sam sad došao na železnicu.
Milošević: Pa, vidim je kad god te tražim, ti sediš na železnici. Voliš da sediš na železnici.
Minić: Nije, Slobo, nego sad je kraj godine i ima Upravni odbor oko nove poslovne politike.
Milošević: Znaš što te zovem? Molim te da pogledaš, da proveriš šta je bilo sa ovim Čovićem (Nebojša), i zadatkom oko (preuzimanja) Studija B i sa tvojom obavezom da mu obezbediš to što treba sudom.
Minić: Da, da, biće od strane suda završeno u ova dva-tri dana, znači, biće odluka sada. Obavio sam ja one razgovore, a nisam te informisao pošto radim ono što smo se dogovorili. Imaćemo odluku pre nove godine sigurno i onog momenta kad imamo odluku - nemamo nijednu prepreku (da uđemo).
(KRAJ)