Brak za ugled

U ČIN pešadijskog potporučnika proizveden je po završenom školovanju 1905. godine, kada je dobio i prvu vojnu službu u 13. pešadijskom puku "Hajduk Veljko", u rodnom Negotinu. Nesklon oficirskim pijankama i besanom pustahiluku mladih ljudi u provincijskim garnizonima, Ika je provodio slobodno vreme u čitanju i učenju nemačkog jezika. Naočit, vitkog stasa, pet godina kasnije izazvao je nežna osećanja privlačne devojke, ćerke uglednog građevinskog inženjera Mihaila Valente, Zorke. Venčanje je obavljeno u Negotinu, 1910.
Porodica Valenta, poreklom iz Češke, podstaknuta osećanjima slovenskog bratstva, ostavila je vidan trag u razvoju mlade srpske države. Nevestin deda dr Jovan Valenta, došao je u Srbiju 1852. godine, ostavivši Kneževini na raspolaganje svoju medicinsku stručnost. Radeći kao fizikus u Jagodini, Smederevu i u selima na Rudniku, lečio je ljude, i trudio se nesebično da doprinese zdravstvenom prosvećivanju i podizanju opšte higijene. Godine 1874, postavljen je za upravnika Okružne i varoške bolnice u Beogradu. Kao lični lekar kralja Milana Obrenovića primljen je u Srpsko učeno društvo, pošto je pre toga aktivno učestvovao u osnivanju Srpskog lekarskog društva. Njegov sin, Mihailo Valenta, posle završetka studija u Minhenu, gradio je prugu Negotin - Zaječar, Sipski kanal na Dunavu i most kod Šapca. Zadužio je srpsku građevinsku tehniku i značajnim teoretskim radovima
Oženivši se Zorkom, Mihailovom kćeri, Ika je dobio životnu saputnicu, koja je s njim delila dobro i zlo, i borila se mnogo godina kasnije da bude pušten iz zatvora i rehabilitovan. Nadživela je muža 27 godina i preminula u 96. godini, religiozna, privržena Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pošto je ceo život posvetila dobrovoljnom humanom radu u korist dece, nevoljnika i siromašnih.
Ika Panić je bio ponosan na svoju tazbinu, ali i porodica Valenta je cenila moralne osobine i privrženost porodici koju je on pokazivao. U braku Ike i Zorke rođena je kći Milica. Udata kasnije za beogradskog industrijalca Miodraga Lazarevića, po čijem prezimenu se i danas naziva jedna beogradska ulica (Lazarevićeva), ona će podariti Iki tri unuka - Dejana, Miloša i Ikana. Od njih trojice danas su među živima Ikan i Miloš, koji potražuju od države veliko bogatstvo svoga dede, mereno milionima dinara Kraljevine Jugoslavije.
Posle ženidbe, Ika Panić je, sa svojim pukom u sastavu Timočke divizije prvog poziva, učestvovao u poznatoj Sremskoj ofanzivi u septembru 1914. godine.
KomandujuĆi četom, poručnik Ilija Panić nije bio u prilici da zna da je, na zahtev Rusije, Nikola Pašić naložio srpskoj vojsci da pređe u ofanzivu, kako bi što veće austrougarske snage bile vezane za Balkanski front. Tako je Timočka divizija, koja je bila u sastavu Druge armije (pod komandom generala Vladimira Kondića), primila naređenje da forsira reku Savu kod Sremske Mitrovice i da mostobranom pomogne Prvoj armiji, čiji je zadatak bio da udari na dve austrougarske divizije u Sremu.
Umorni, posle vatrenog krštenja na padinama Cera, i posle 30 pređenih kilometara, vojnici su u zoru istoga dana započeli prelaz preko reke. Dočekala ih je snažna mitraljeska i puščana paljba. Prebačene jedinice našle su se zbog toga u očajnoj situaciji: niti su mogle da se povuku, niti da napreduju. Najteže je bilo na prelazu kod Čevrntije. Nevični vodi i plivanju, oskudno odeveni, bez hrane i municije, vojnici su bili prinuđeni da se predaju. Iz stroja je bilo izbačeno 6.500 srpskih i 2.000 austrougarskih vojnika. Ika Panić, dobar plivač, nije hteo da napusti svoju četu do poslednjeg trenutka. I tako je bio zarobljen. Naredne četiri godine, sve do kraja rata, proveo je u logorima "Jakob Haza" i "Gredig".
(Nastaviće se)